Након 12 година борбе за потомство, шест природних трудноћа од којих се пет завршило спонтаним побачајем, а једна порођајем у шестом мјесецу са мртворођеном бебом, послије два различита тумора на материци од којих је један био потпуно непознат љекарима, родио се Гаврило, храбри дечак од 4.200 грама, ког су родитељи Александра (35) и Милош Ивковић (33) из места Радљево код Уба чекали као озебло сунце.
Александра је, упркос свим лошим прогнозама љекара да може да изгуби „главу са рамена“, изабрала да буде мајка.
Александра није жељела да одустане, није могла да дозволи да јој „тек тако“ изваде материцу јер, како ће, онда, имати бебу?Иако је имала толико безуспешних покушаја, чак пет спонтаних побачаја, па и превремени порођај који су лекари морали да јој изазову и да умртве бебу јер се није развијала како треба, она није одустајала.
Борила се психички, физички, побједила своју дугогодишњу исцрпљеност, туморе, а онда је ухватила супруга под руку и рекла: Да, ми идемо на вантелесну оплодњу, још то нисмо покушали. И успели су. Обоје. Из првог пута.
Родио се Гаврило, 29. августа, дан после Велике Госпојине, када се Мајка Божија, мајка Исуса христа, успела на небо.
Има нешто, каже Александра. Има нешто због чега је баш њој одређено да буде мајка. Мораш веровати, мораш се борити, а пре свега – никада не смеш одустати.
Ово је прича једне Александре која се са само 23 године упустила у борбу за потомство. Боље рећи, у борбу за опстанак и голи живот.
Почетак почетка
Александра и Милош се забављају од 2011. године. Иако релативно млади, обоје су од самог почетка, када су и почели да живе заједно, планирали породицу.
Супруг је две године млађи од мене, међутим био је потпуно зрео и одлучан. Желео је дете, као и ја. Трудноћа се није десила тако брзо као што смо мислили. Тек 2014. године, бета је показала да нам стиже беба. Нашој срећи није било краја. Јеее, бићемо мама и тата. Међутм, у 13-о недељи, када сам била на ултразвуку, доктор није уочио срчану радњу код плода. Туга и бол. Ем прва трудноћа, ем смо млади и неискусни. Али смо врло брзо прегурали чињеницу да бебе више нема јер су нам то баш сви говорили: Млади сте, биће. Што у неку руку и јесте тачно. Мора бити“, почиње за Нова.рс да прича Александра.
Идемо даље, помислила је. Тек смо на самом почетку.
„Нисмо одустајали. Били смо млади и веровали смо, а посебно што идемо приватно код доктора. Нажалост, али некако си храбрији и сигурнији када је тако. После неколико месеци, затруднела сам други пут. Али опет исто – у 12. или 13. недељи трудноће, доктор је установио да се беби не чују откуцаји срца. Како је то могуће? Опет? Можда ја не могу да одржим плод, помислила сам. Нешто није у реду са мном“, размишљала је Александра наглас.
Отишла је у болницу на киретажу. Тако мора. Али, сумњичава је зашто је у болницу не прегледају. Четири ока су сигурнија него два, каже.
„Нити су ме одвели на преглед, нити су ми било шта урадили пре киретаже. Одмах су ме почистили. То ми је било мало чудно, ваљда сам се надала да је доктор, можда, погрешио. Али добро, лекари у болници најбоље знају свој посао, шта је, ту је. Прошли су месеци опоравка, можда чак и година, више ни сама не знам, поново сам остала трудна. Више ни не смем да се радујем док не прегурам ту критичну 13. недељу. И стигнем до четвртог месеца. Ваууу, стварно нам стиже беба“, присећа се узбуђена мама.
Како нам даље објашњава, отишла је на редован преглед код лекара који је на ултразвуку видео да нешто није у реду са бебом. Беба је жива, али се не развија у добром правцу.
„Неверица, туга, бол. Стомак је већ почео да расте, беба је ту, осећам је, живи у мени. Али има аномалије. Одмах су ме послали у Београд на Универзитетску клинику Тиршова, потврдили су сумње мог доктора. Беба се није развила, али је и даље жива. Наравно, требало је одмах прекинути трудноћу, али то не иде тако лако. Сигурно два месеца трајала је папирологија, толико је требало да се моје молбе за прекид трудноће уваже. Један конзилијум, па други, више је то било напорно. Али је одлучено – у шестом месецу су ме примили у ГАК Вишеградска, како би ми изазвали порођај“.
