Само једна објава на „Фејсбуку“ била је довољна да се сви бивши ученици Основне школе „25. мај“ из Нове Црње уједине у хуманости и солидарности.
Димитар Маринко свој радни вијек провео је као домар управо те школе. Након што је вриједно радио како би дјецу подигао и кућу саградио, спао је на то да са својих 85 година брине о тешко болесном и готово потпуно непокретном сину, у животним условима који нису достојни човјека.
Бивши ученици ове школе чули су за муку свог вољеног домара, а једна објава на „Фејсбуку“ био је довољан да их све уједини.
Помогли су колико су могли, што у новцу, што у материјалу, а они који су имали времена и умијећа, чика Дмитру раде и на самом реновирању трошне куће и доводе је у стање достојно човјека.
Не може да сакрије сузе
Његов поглед, када их је угледао, кажу, никада неће заборавити. Дмитар, са друге стране, не може да сакрије сузе кад види да га бивши ученици нису заборавили.
– То ми је јако велико изненађење и драго ми је, ово су сузе радоснице. Ја сам радио док сам могао и приватно да бих децу подигао и кућу саградио. По 14 часова сам знао да радим – каже Дмитар за „ТВ Суботица“.
Ипак и са 85 година Дмитар не ужива у пензији, већ ради посао тежи од било ког – 24 сата брине о непокретном сину. Међутим, нећете га чути да се жали! Како каже, у дом свог сина неће смјестити, све док је он сам жив.
– Ја га негујем и масирам, тако да је сада у јако доброј снази, али није могао ни кашику да подигне. Осамнаест месеци га негујем – каже чика Дмитар.
За невољу вољеног чика Дмитра први је сазнао комшија Јовица Марцикић.
– Памтим кад сам ја био ученик, био сам једна од последњих генерација када је он радио у школи. И памтим тај осмех за свако дете. Ако би неко разбио прозор, чика Дмитар не би викао на децу. Ја данас радим у просвети и моји ученици се мене сете. И ја сам се сетио њега – каже Јовица кроз сузе.
На кући која никад није била реновирана, кренуло се од најхитнијег – кречења, набавке дрва и новог намјештаја. А како био Дмитра и његовог сина спремили за зиму, набављена је и нова црепна пећ.
Бранка Шокчић, једна од бивших ученица ове школе, каже да се труде да свом вољеном домару што више олакшају живот.
– Кад сам ушла после толико година и кад сам га видела, у животу не памтим да сам видела такве очи. У њима се водјела и радост и тугу, не могу ни да опишем колико се он обрадовао кад смо дошли. И ето ми се трудимо да урадимо оно што је најпотребније и да му олакшамо, јер ипак, син му је болестан, а он је стварно стар – каже Бранка Шокчић.
Стар можда, али заборављен није, јер ту се данашња солидарност комшија и некадашњих другова неће зауставити. Чика Дмитру ће наставити да помажу и да га обилазе, а како на кући још има да се ради, већ се планира и нова радна акција.
Пише: Софија Вулићевић
