Битка на Кошарама, једна од најтежих у новијој српској историји, у којој је 108 војника погинуло бранећи државну границу од албанских снага и НАТО-а, почела је 9. априла 1999. године.
Битка за караулу Кошаре на граници тадашње СР Југославије и Албаније сматра се највећом у новијој српској историји у којој је нешто више од 1.000 српских војника, без довољно муниције, бранило отаџбину од напада снага које су бројале од 5.000 до 6.000 Албанаца и њихових помагача.
Највећи број српских снага на Кошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока просјечне доби од 19 до 20 година, а борили су се и Срби добровољци из иностранства, те козаци.
Битка на Кошарама почела је 9. априла 1999. године и трајала 67 дана, све до завршетка НАТО агресије на СР Југославију, односно потписивања Кумановског споразума и повлачења Војске Југославије са Косова и Метохије.
Напад албанских терориста, потпомогнут авијацијом НАТО-а, почео је око граничног прелаза Раша Кошарес, на граници Југославије и Албаније, а циљ је био да се пресијецањем комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, омогући копнена инвазија и овладавање простором Косова и Метохије.
У борбама су учествовали дијелови 125. и 549. моторизоване бригаде Војске Југославије, елементи 63. и 72. специјалне бригаде, као и група страних добровољаца међу којима је највише било Руса.
Са албанске, бројно вишеструко надмоћније стране, учествовали су припадници терористичке ОВК, регуларне војске Албаније, Легије странаца и авијација НАТО-а, чији су авиони свакодневно бомбардовали положаје Војске Југославије и отежавали допремање хране, муниције и појачања.
Борци на Кошарама, као и учесници битке на Паштрику, која је услиједила крајем маја, успјели су да спријече продор албанских терориста на територију Србије.
На Кошарама је погинуо 21 официр и подофицир, 50 младића на одслужењу војног рока, 13 војних обвезника и 24 добровољца, а рањено је 256 бораца.
