Овај говор владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. године у Лондону, сигурно вас неће оставити равнодушним!
“Господо и пријатељи!
Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигдје ни зрачка свјетлости. Сва је свјетлост побјегла са земље на небо и једино нам одозго свијетли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вјери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог љета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цијели дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоцјенијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видио сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донијетим из најскупоцјенијих рудника Европе и Азије. И увјерио сам се да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда свијета.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и љепши, и вриједнији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет вијекова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати. Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.
Пет вијекова, Србија лобањама и костима својим брани Европу, да би она живјела срећно.
Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно стољеће, него за сва она стољећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бијела и црвена стољећа, у којима је Европа вршила реформацију вјере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију цјелокупног живота. Рјечју. Када је Европа вршила смијело кориговање и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, тјелесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом рјечју.
Док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану хришћанске културе. У то вријеме, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Гдје су? Изгинули, бранећи Европу. Сада је вријеме да Европа Србији врати тај дуг.”
