Војна акција успостављања саобраћајне комуникације Лукавица – Пале, која је омогућила редовно снабдијевање грађана Грбавице, Лукавице и Српске Илиџе потребним намирницама и санитетским материјалом, те бржи превеоз рањених борца на Пале, а оних тежих Србију, изведена је на данашњи дан 1992. године.
На почетку рата муслиманске паравојне јединице и јединице МУП-а БиХ заузеле су значајне коте на дијелу пута Лукавица – Пале од тврђаве зване „Кула“ на Златишту па све до тврђаве „Чолина капа“, саопштено је из Општинске борачке организације Источно Ново Сарајево.
Увидјевши да ће се убрзо суочити са недостатком залиха хране, а болница и амбуланте са недостатком санитетског материјала и потребом да се рањеници што прије пребаце на Пале, а по потреби и у Србију, цивилно руководство тадашње општине Српско Ново Сарајево и војне структуре одлучиле су се ослобађање комуникације будући да је једина комуникација била макадамским путем преко Тврдимића.
Акција је кренула у зору 16. јуна 1992. године по кишном и магловитом времену, када су српске јединице састављене од мјештана и протјераних Срба из Сарајева који су уточиште нашли у селима Миљевићи, Станојевићи, Петровићи, Тилава и Клек, кренуле на прво каљење и пробој коридора с циљем успостављања комуникација Лукавица – Пале преко Златишта.
Непријатељ је пружао снажан отпор, а српске јединице су током операције биле изложене сталним дејством непријатељске артиљерије.
Борбе су вођене цијели дан, а у вечерњим часовима су српске јединице, потпомогнуте јединицама полиције, потиснуле непријатеља по дубини и овладале путном комуникацијом, те почеле са утврђивањем положаја.
Међутим, борбе су настављене и наредних дана, јер је непријатељ више пута покушао да снажним нападима подржаним артиљеријом поврати изгубљене положаје, али су српски борци одбили све нападе и успјешно задржали нове положаје.
У овој операцији, током које су тешке борбе вођене широм фронта око Сарајева, погинула су два српска борца Зоран Богдановић и Миро Топаловић, а 14 је рањено.
Успостављена саобраћајна комуникација омогућила је редовно снабијевање грађана Грбавице, Лукавице, Српске Илиџе, како потребним намирницама тако и санитетским материјалом, те бржи превоз рањених борца на Пале и тежих случајева у Србију.
Да је 16. јуни битан датум у одбрани српских положаја на сарајевском ратишту потврђује и сјећање на 16. јун 1995. године, када је непријатељ извршио најжешћи напад на српске положаје.
На Златишту и Осмицама, непријатељ који је био знатно бројнији успио је пробити српске положаје који су након жестоких борби у вечерњим часовима повраћени уз подршку других јединица Војске Републике Српске и МУП-а. Обје стране су имале значаје губитке, али непријатељ много веће.
У борбама на Златишту 16. јуна 1995. године погинули су борци Спасоје Гулија, Милисав Топаловић, Жарко Ђукић, Бранко Џебо и Милан Драгишић, док је 12 рањено.
С обзиром да је непријатељ извршио свеопшти напад на српске положаје, на брду Мојмило вођене су жестоке борбе, али су одбрамбене линије остале сачуване, а животе су изгубили борци Душан Васковић и Стојан Ђурђић, више их је рањено, док је на ратишту у Пресјеници живот дао Ново Самарџић.
Овај дио сарајевског ратишта све до краја рата био је свакодневно изложен нападима непријатеља чији је циљ био да овлада планином Требевић чиме би под своју контролу ставио сва српска насеља.
Током четверогодишњег рата велики број српских борца је дао живот за Републику Српску, али прекаљени борци нису дали ни педља српске земље.
Кроз Прву сарајевску механизовану бригаду прошло је више од 5.000 бораца, животе је дало 608 бораца и девет припадника МУП-а Републике Српске, сваки трећи борац је рањен једном или више пута.
