У времену када је свако имао своје мјесто и обавезу, а дјетињство се одвијало између дубка и њиве, одрастање није било лако, али је имало јасан ред, смисао и снажно ослањање на породицу и заједницу.
Етнолог Бранко Пјевић истиче за Срну да предмети попут дубка и ручно рађене одјеће свједоче о начину живота у којем је сваки детаљ имао своју улогу.
Он каже да је дубак, у којем су дјеца правила прве кораке, био и симбол одрастања и осамостаљивања.
„Дјеца су у дубку учила прве кораке, одржавала равнотежу и стицала сигурност у кретању, што је био један од првих корака ка самосталности“, каже Пјевић.
Он напомиње да дубак није био везан само за кућу, већ су га жене носиле и на њиву, заједно са колијевкама, како би истовремено радиле и бринуле о дјеци, а према казивањима старијих, на једном мјесту могло се наћи и по десет до дванаест колијевки, док су мајке у паузама дојиле дјецу и враћале их да спавају.
Истовремено, старија дјеца су чувала млађу, што свједочи о јасној подјели улога у заједници у којој није било „празног хода“, већ је сваки члан имао своје задужење.
Пјевић указује и на значај ручног рада у свакодневици, наводећи да су одјевни предмети попут плетеног пуловера, малог ранца, везене мараме, капице, кошуље и опанака, као и простирке од старог пешкира, настајали стрпљењем и вјештином, те да и данас свједоче о богатству народне традиције.
Он подсјећа да су у народу постојали и различити заштитни обичаји, па су се користили црвени конац, бијели лук и друга плетива као заштита од урока и „злих очију“, с циљем очувања здравља и сигурности породице.
У тој причи, између дјечијих корака и свакодневног рада, остаје запис о времену у којем је живот био тежи, али уређен и испуњен јасним вриједностима.
