У фебруару и почетком марта 1996. године, након потписивања „Дејтонског мировног споразума“, око 160.000 сарајевских Срба је напуштало своје, у рату одбрањене општине и насеља.
Напуштали су своје куће, станове, очевину, дједовину.
Многи Срби су одлучили да премјесте и посмртне остатке чланова својих породица. Носећи крстаче и ископане сандуке својих најмилијих, десетине хиљада Срба, који су читав рат опстали на својим огњиштима, у првим данима „мира“ напуштали су Српско Сарајево.
У тој избјегличкој колони епских размјера нашао се и Никола Окиљ. Он је есхумирао свог сина Слађана Окиља, једног од најмлађих одликованих бораца Војске Републике Српске, који је првобитно био сахрањен на гробљу у Семизовцу.
Никола је посмртне остатке свог сина ставио на један камиончић. За њега није било мјеста.
Од Семизовца до Пала, Никола је кроз сњежну олују пјешице прешао пут дуг 60 километара, како би свог сина поново сахранио.
На Соколцу је формирамо Српско војничко гробље „Мали Зејтинлик“, на које су пренесени и сахрањени посмртни остаци близу 1.000 бораца Војске Републике Српске.
Српски борци су зауставили 35 непријатељских офанзива на сарајевском ратишту, одбранили своје домове, а преко 4.000 њих је положило живот на олтар отаџбине.
Слађан (Никола) Окиљ рођен је 19.4.1974. године у Варешу. Погинуо је 23.10.1993. године у мјесту брду Жуч/Вис. Сахрањен је на Малом Зејтинлику на Сокоцу у реду 22.
Одликован је Златном медаљом за храброст „Гаврило Принцип“.
Пише: Милош Божић
