У строго повјерљивим документима Државне безбједности налазе се извјештаји о бруталном убиству Драгољуба Драже Михаиловића, четничког вође у Другом свјетском рату.
Комунисти су за датум његове смрти симболично изабрали 17. јул, дан када су Лењинови бољшевици побили царску породицу Романов. Након пресуде 15. јула 1946. године, на 30 метара од Дома гарде на Топчидеру, гдје је одржавано суђење, у подземном склоништу, у поноћ 17.јула, сјекиром су искасапили генерала ударајући га бјесомучно, ионако већ измученог, по грудима, а потом су му одсјекли и лијеву руку. На шаторском крилу изнијели су тијело на горњу страну дворског комплекса и покопали у земљу близу цркве.
– Међутим, и поред фотографије мртвог Драже на којој се види да му је лијева рука одсјечена и поред мапе мјеста његовог гроба која је руком исцртана, дуго се тврдило да је Дража стрељан и сахрањен на Ади Циганлији – додају извори, наводећи да у архивама нема информација да ли је Дража само привремено покопан на том мјесту, односно да ли је тијело касније вађено и премјештено или можда потпуно уништено.
У ТРИ ПРИМЈЕРКА
Ове информације потврђује историчар и књижевник Милослав Самарџић, најбољи познавалац околности које су пратиле Дражино убиство, човјек који се деценијама бави овом тематиком и који је снимио документарни филм о Михаиловићу:
„Фотографија мртвог Драже израђена је у три примjерка за Александра Ранковића, Слободана Пенезића Крцуна и Светислава Стефановића. Направљена је да би постојао доказ о извршеном задатку, а фотографија искасапљеног генерала први пут објављена је у италијанској штампи, два или три мjесеца након убиства, послије чега је Тито наредио истрагу како се то догодило. Ова украдена фотографија у Србију се вратила 1992. године, када ју је бивши обавјештајац Загорка Васић донијела из Калифорније, а пуковник Титове гарде у пензији потврдио је да је аутентична“.
Према ријечима Самарџића, Комисија за истраживање околности под којима је Михаиловић умро никада није завршила посао иако јој је, осим Аде, као могућег гробног мјеста предочена још једна локација – комплекс Белог двора, објавио је Српски телеграф.
„Из више извора ми је потврђено даје Дража Михаиловић сахрањен на Топчидеру, што се прецизно види и на мапи, а ту информацију дао сам Драгану Влаховићу, у то вријеме члану комисије. Међутим, догодило се то да је Влаховић у међувремену умро и са цијелом истрагом се стало. Касније сам контактирао са његовом породицом да покушају да се нађу те информације и слика мртвог Драже. Много кутија са документацијом је Влаховић држао, али тога, нажалост, није било. То је оригинална фотографија, док је Ранковић тражио да се уништи негатив“ – прича Самарџић.
ОСУЈЕЋЕНИ ПЛАНОВИ
„Ти планови су осујећени у посљедњем моменту. Комунисти су се плашили четничких криминалаца, који су у то вријеме били јаки, и знали су да ће морати да убију генерала брзо како га се не би докопали. Како би зауставили четнике, власт је подметнула лажног Дражу, односно човјека који је био маскиран, носио је браду и наочаре налик генералу и сваке вечери су га водили у Душину, у затвор Озне, а одатле ујутро на судење. За то вријеме прави Дража је држан на 30 метара од Дома гарде на Топчидеру, гдје је одржавано судење у подземном склоништу“, тврди Самарџић на основу исказа Петра Мићића, али и неких других свједока, својевремено блиских тужиоцу Милошу Минићу.
Интересантно је, додаје Самарџић, да је у прво вријеме Тито био у горњем дјелу тих пећина, како су звали те подземне пролазе, док је Дража држан у доњем дјелу.
Драгољуб Дража Михаиловић, генерал краљевске југословенске војске и вођа четничког покрета у Другом светском рату. Најодликованији је српски војсковођа у историји и вођа покрета отпора у Краљевини Југославији, првог који се организовао у Европи окупираној од стране нациста. Нова власт га је ухапсила по окончању Другог светског рата и после кратког суђења га је осудила на смрт стрељањем. Ни дан данас није познато где се налази његов гроб.
Скупштина Државне заједнице Србије и Црне Горе усвојила је Закон о изједначавању четничког и партизанског покрета 2004. године. Две године касније, усвојен је Закон о рехабилитацији. Суд у Београду рехабилитовао је Драгољуба Михаиловића 2015. године. Суд је утврдио да је суђење Михаиловићу 1946. године било „политичко и идеолошко“ и да су начињене озбиљне правне грешке. У одлуци донетој скоро 60 година касније, наводи се и да суђење није било правично, јер оптужени није имао адекватан контакт са адвокатима одбране нити право на жалбу.
„Драгољуб Михаиловић сматра се неосуђиваним“, рекао је судија Александар Трешњев 2015. године.
Током процеса, додао је Трешњев, суд није утврђивао чињеницу да ли је Михаиловић ратни злочинац или не, већ искључиво да ли је имао фер и правично суђење. Одлука о рехабилитацији је коначна и на њу не постоји право жалбе.
