Насловна Вијести Република Српска За три деценије Тужилаштво БиХ није подигло оптужницу за злочин у Загонима

За три деценије Тужилаштво БиХ није подигло оптужницу за злочин у Загонима

49
0

У Братунцу је данас, прислуживањем свијећа и полагањем цвијећа уз централни Спомен-крст на градском гробљу, обиљежено 30 година од страдања 15 српских цивила у братуначком селу Загони које су убили припадници муслиманских снага.

Осим чланова породица убијених и неколико мјештана Загона, који су одали почаст својим сродницима и комшијама, цвијеће код Спомен-крста положила је делегација Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца.

Породице су и данас подсјетиле на масакр почињен у Загонима, те да нико није одговарао за тај злочин, као ни за многе масовне злочине почињене над Србима у средњем Подрињу.

Преживјели истичу да се не смије заборавити страдање недужних мјештана овог села, да ће преносити истину млађима да се никада не понови зло које је њих задесило на данашњи дан 1992. године.

Они наводе да ће одавати почаст, сјећати се својих најдражих и причати млађима о њиховом страдању, иако правосуђе БиХ не обраћа пажњу и ништа не чини да починиоци овог злочина одговарају.

Предмет у вези са страдањем Срба у Загонима налази се од априла 2014. године у Тужилаштву БиХ и породице страдалих оцјењују да тужиоци свјесно опструишу овај, као и још неколико предмета који се односе на злочине над Србима на подручју Братунца.

Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац Радојка Филиповић каже да о стравичним злочинима 28. дивизије такозване Армије БиХ најбоље свједочи злочин почињен над цивилима који су радили на њивама у Загонима.

„То потврђују чињенице да су на данашњи дан убијени петогодишњи Владимир Гајић и Мара Божић која је имала 90 година. Злочин над Србима у Загонима, као и сви остали почињени у српским селима овог краја потврђују јасну намјеру такозване Армије БиХ да почини геноцид над српским народом јер су убијали све што је српско не остављајући живе ни дјецу ни старце“, изјавила је Филиповићева Срни.

Она је истакла да је 2015. године требало да буде процесиран предмет „Загони“, али он се још „чува“ у Тужилаштву БиХ које чека да свједоци помру и да због непостојања свједока за српске жртве нико не одговара.

Тако се жели, каже Филиповићева, створити правосудна статистика и слика да злочин није ни почињен, јер опструкцијом правде Тужилаштво штити злочинце.

„Остаје нам да обиљежавамо годишњице страдања, да његујемо културу сјећања на жртве, да их не заборављамо и преносимо млађима да су убијени само зато што су били Срби“, поручила је Филиповићева.

Она је подсјетила да су истог дана из Сребренице нападнута српска села Загони у братуначкој и Крњићи у тадашњој општини Скелани и да се ти напади разликују од осталих јер нису изведени у зору, него у поподневним часовима и становништво је убијано код кућа и на њивама.

Божана Гвозденовић, чија је седамнаестогодишња кћерка Рада убијена и масакрирана тог дана, присјећа се да су купили сијено на њиви када је око 15.00 часова почела пуцњава са свих страна.

„Муслимански војници са жутим тракама око руку излазили су из потока из правца сребреничког села Бљечева и уз повике `Алаху егбер!` и `Хватај живе и води у Бљечеву!` пуцали су по народу који је почео бјежати у правцу Братунца“, испричала је Гвозденовићева.

Она је навела да је било много муслиманских војника.

„Бјежала сам према кућама и сакрила се у шибље видјевши да не могу побјећи. Одатле сам гледала и слушала како пале село и како неки дозивају `Хајде да их побијемо и похватамо, па ћемо онда палити`“, додала је Гвозденовићева.

Она је рекла да је кћерка Рада била код куће и да су је у близини убили и измасакрирали.

Гвозденовићева је испричала да није могла препознати никог од муслиманских војника јер су били у униформама, а и скривала се да је не пронађу.

„Једном сам давала изјаву о том догађају у братуначкој Полицијској станици и више ме нико никада није позивао да свједочим, а нико није одговарао за злочин у нашем селу. Да су убили мене умјесто Раде, камо среће“, додала је она.

Гвозденовићева истиче да је срамота правосуђа БиХ што нико није одговарао за овај злочин и да се показује да се окривљују и суде Срби за све, а да се прикривају муслимански злочини и опструише процесуирање починилаца злочина над Србима.

Њен син Радомир Гвозденовић преживио је упад муслиманске војске у Загоне, али су му тога дана живи ухваћени сестра Рада и сестрић Александар Милошевић, који је имао само 44 мјесеца.

„Било је мирно. Народ је био на њивама и купили смо сијено када је око 15.00 часова запуцало и зачула се урнебесна галама и повици `Алаху егбер!` и `Кољи живе!`. Упали су у село и све су убијали и уништавали, а убијенима су тврдим предметима разбијали главе“, испричао је Гвозденовић.

Он је рекао да је косом масакрирана непокретна старица Милева Димитрић и још неки мјештани које су рањене стигли и косама исјекли.

„Брука је и жалосно је што још нико није одговарао за покољ становништва Загона. Овдје су побијени цивили код својих кућа и на њивама стотињак метара удаљеним. Разочарање у рад Тужилаштва и Суда БиХ је све веће и више немамо никакво повјерење у њихов рад јер нико још није одговарао. То је срамота за правосуђе“, каже Гвозденовић.

Истичући да након пола сата није могао да препозна рођену сестру Раду коју је затекао исјечену и масакрирану изнад родне куће, Гвозденовић подсјећа да су стравичан масакр починиле њихове комшије и припадници такозване Армије БиХ које су их поименично дозивале и пријетиле клањем.

„Све су убијали и уништавали у намјери да затру трагове српског постојања, а нико не одговара за масакрирања и убиства српских цивила, злочионце чувају, а нас преживјеле још прогањају тужиоци и пријете нам. Правосуђе чека да помру и свједоци и злочинци и да предмет затворе као да се злочин није ни десио“, указује Гвозденовић.

Ово село је страдало и у Другом свјетском рату од истих непријатеља и ни тада нико није одговарао за злочине.

На данашњи дан 1992. године припадници муслиманских оружаних формација из Сребренице и сусједних села убили су 14 Срба, док је петнаеста жртва подлегла ранама дан касније. Нестали Михајло Михајловић никада није пронађен. Међу убијенима је било и пет жена.

Напади на Загоне настављени су све до Петровдана 1992. године када су муслиманске снаге тежиште свог напада пребациле на српска села источно од Сребренице, гдје су тада починиле злочине над српским становништвом у Залазју, Сасама, Биљачи и још неким засеоцима, које су потпуно уништиле.

У Горњим Загонима, гдје се овај злочин догодио, још нису обновљене све куће и у селу живи само неколико старица-удовица. 

ИЗВОРсрна
Претходни текстЋорић данас са представницима превозника
Сљедећи текстНовозаражена 22 лица, нема преминулих