Лидери Срба, Муслимана и Хрвата, постигли су 30. јула 1993. године на мировним преговорима у Женеви, договор према којем би БиХ чиниле три етничке републике, што је муслимански лидер Алија Изетбеговић прво прихватио, а затим, као и три претходна плана, одбацио.
Војска Републике Српске је стајала најбоље на свим фронтовима у то доба, па су лорд Дејвид Овен и Торвалд Столтенберг, предложили унутрашњу подјелу земље по федералном принципу.
Муслиманска страна је понудила српској, могућност да након пет година одржи референдум и напусти БиХ ако то жели.
Према овом мировном плану, Савез Република БиХ чиниле би три конститутивне републике, а свака би обухватала по један конститутивни народ.
Савез Република БиХ требао је бити субјект међународног права и члан УН.
На челу извршне власти било би трочлано предсједништво, а Савез би представљао предсједавајући, с тим да би се на тој функцији чланови мијењали на четири мјесеца. Одлуке предсједништва доносиле би се консензусом.
Уз предсједништво, носилац извршне власти био би савјет министара који би се састојао од премијера, министра спољних послова и других министара, а постављало би их предсједништво.
Законодавно тијело је, према мировном споразуму, требао бити парламент Савеза Република БиХ који би се састојао од 120 посланика, с тим да би се из сваке републике бирала по трећина.
Савез би имао врховни суд, уставни суд и суд за људска права.
Према мировном плану, свака конститутивна република требала је усвојити властити устав, а претпоставка надлежности била је у корист република, као што је то и у Дејтонском мировном споразуму.
Свака република требала је да сама организује и управља својим униформисаним снагама, с тим што би оне имале пропорционално уравнотежен национални састав.
Све ратне војне снаге требале су се прогресивно разоружати под надзором УН.
Додатком је регулисано и издвајање из Савеза Република БиХ тако да је одређено да се ниједна република не може издвојити без сагласности осталих. Свака република имала би право уложити жалбу савјету министара на једну од таквих одлука, а одлука савјета требала је бити коначна.
Занимљивост у додатку споразума била је одредба да ће у случају издвајања република – Неум, те дијелови општине Столац и Брчко, остати дио Савеза Република БиХ.
Додатком је посебно регулисан статус округа Сарајево и општина града Мостара, у чијој је управи требала учествовати Европска заједница /данас ЕУ/.
Многе одреднице овог плана ушле су двије године касније у Дејтонски мировни споразум, само што су у Дејтону потписана два ентитета.
Алија Изетбеговић је прије овог одбацио три мировна споразума.
Он је пред почетак ратних сукоба одбацио већ договорени план о скраћеној Југославији, која је требала да се састоји од четири републике – БиХ /без икаквих унутрашњих граница/, Србије, Црне Горе и тадашње Македоније.
Овај план су муслимански интелектуалци и политичари Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић прихватили уз првобитну сагласност СДА, да би га Изетбеговић касније одбацио.
СДА и Изетбеговић прихватили су па одбацили 1992. године лисабонски папир о три републике и признатим спољним границама БиХ, да би Изетбеговић исто учинио и са Венс-Овеновим планом о десет кантона, који је тада одбацила и српска страна.
Срби у БиХ прихватили су све мировне планове осим Венс-Овеновог, док је муслиманска страна одбацила све планове осим оног у Дејтону, и то на исти начин – прво су били прихваћени, да би Изетбеговић послије тога повлачио потпис и продужавао рат.
Тако је било и са Овен-Столтенберговим планом, муслиманска страна /данас бошњачка/ прихватила је план 30. јула, да би га 31. јула одбацила.
