Зоран Ђинђић, предсједник Владе Србије, убијен је на данашњи дан 2003. године у атентату на улазу у зграду Владе у Немањиној.
Ђинђић, дугогодишњи лидер Демократске странке, имао је тада 50 година.
На позицији премијера био је од 25. јануара 2001, када је замијенио прелазни кабинет Миломира Минића образован крајем октобра 2000. године.
У политички живот ушао је у студентским данима, када је углавном имао радикално лијеве идеје. Био је активан у студентској организацији на Филозофском факултету и заинтересован за насљеђе анархизма.
Зоран Ђинђић рођен је у Босанском Шамцу, 1. августа 1952. године. Отац, војно лице, био је тамо по захтјевима службе. Десетак година живио је у Травнику, гдје је започео и средњу школу. Посљедња два разреда завршио је у Београду, у Деветој гимназији.
Уписао је потом студије филозофије на Универзитету у Београду. Биле су то године узбурканих студенстких активности, непосредно након догађања 1968. године.
Успјело му је да се наметне у Савезу студената Филозофског факултета. Већ тада је привођен. Суђено му је у Љубљани новембра 1974. године. Шесторицу тада процесуираних студената избавио је притисак међународне јавности.
Наводно се њемачки канцелар Вили Брант заузео за њега. Основне студије на Филозофском факултету у Београду завршио је 1974. године.
Даље усавршавање наставио је у Њемачкој, у Франкфурту, па у Констанцу, гдје је докторирао 1979. године са тезом „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“, а ментор му је био Јирген Хабермас, један од најистакнутијих филозофа друге половине 20. вијека.
У Југославију се вратио 1989. године, када са групом од 12 интелектуалаца учествује у обнављању Демократске странке.
Успјело му је да се избори за челно мјесто Демократске странке јануара 1994. године, уместо Драгољуба Мићуновића и на тој позицији је остао до смрти, марта 2003. године.
Био је истакнути првак опозиције режиму деведесетих и предводио више политичких акција у борби против власти Слободана Милошевића.
Као један од челника коалиције „Заједно“ 21. јануара 1997. године изабран је за градоначелника Београда, али је убрзо смијењен вољом коалиционих партнера.
Био је кључна личност политичких промјена 2000. године, као шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање Демократске опозиције Србије за савезне изборе 24. септембра 2000. године.
Амерички недјељник „Тајм“ је у септембру 1999. године уврстио Ђинђића међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.
Убијен је у атентату 12. марта 2003. године. Погођен је хицем у груди, у дворишту зграде Владе Србије, у 12.25 часова.
Његов телохранитељ Милан Веруовић је том приликом тешко рањен. Убрзо потом је проглашено ванредно стање и покренута акција „Сабља“, која је претходно већ била припремљена у оквиру намераваног обрачуна са организованим криминалом.
Тада су похапшени, а након троипогодишњег процеса и осуђени, чланови криминалне групе „Земунски клан“, чији су припадници и сарадници били међу организаторима и извршиоцима убиства.
Међу извршиоцима су били и поједини припадници тадашње Јединице за специјалне операције, која је потом расформирана.
Према пресуди, Милорад Улемек Легија, који је осуђен на 40 година затвора, наредио је Звездану Јовановићу, припаднику ЈСО, да убије Ђинђића.
