Прослављени српски и свјетски редитељ Емир Kустурица, рођен је на данашњи дан 1954. године у Сарајеву.
За своје кратке филмове награђиван је још у средњој школи. Филмску режију завршио је на угледној Филмској академији у Прагу. Његов студентски филм „Герника“, снимљен према новели Антонија Исаковића, побиједио је на Фестивалу студентског Филма у Kарловим Варима.
Током студија режирао је и два кратка филма – „Један дио истине“ и „Јесен“.
По завршетку студија, Kустурица се враћа у родни град, гдје започиње професионалну каријеру на Телевизији Сарајево. За телевизијским филм „Бифе Титаник“, заснован на причи нобеловца Иве Андрића, освојио је награду за режију на националном Телевизијском фестивалу у Порторожу.
У дугометражној играној продукцији дебитовао је 1981. године филмом „Сјећаш ли се Доли Бел?“, за који је награђен „Златним лавом“ на Филмском фестивалу у Венецији за најбољи дебитантски филм, као и наградама на Фестивалу југословенског играног филма у Пули.
Свој таленат показао је и у филму „Отац на службеном путу“ /1985/, који му доноси „Златну палму“ на Филмском фестивалу у Kану и номинацију за награду америчке филмске академије „Оскар“, за најбољи филм ван енглеског говорног подручја.
За овај филм редитељ је добио награде „Златна арена“ и „Јелен“ на домаћим фестивалима, а међународна критика додијелила му је Гран-при за најбољи филм 1985.
На Филмском фестивалу у Kану 1989. године Kустурица је добио награду за режију филма „Дом за вјешање“ и специјалну награду „Роберто Роселини“.
Предавао је режију на Академији сценских умјетности у Сарајеву од 1981. до 1988. године, а потом на Универзитету „Kолумбија“ у Њујорку.
Први филм Емира Kустурице на енглеском језику, био је „Аризона дрим“ /1993./ са Феј Данавеј, Џонијем Депом и Џеријем Луисом у главним улогама. Филм је награђен „Сребрним медвједом“ и Посебном наградом жирија на Филмском фестивалу у Берлину 1993. године.
Наредни филм, „Подземље“ /1995./, донио је Kустурици другу „Златну палму“ на Фестивалу у Kану.
Године 1998. на Венецијанском филмском фестивалу добио је Сребрног лава за најбољу режију за филм „Црна мачка, бијели мачор“.
Филм „Живот је чудо“ појавио се у биоскопима 2004. године. За потребе снимања овог филма, изграђен је Дрвенград на Мећавнику. Српски и свјетски редитељ 2005. године био је предсједник жирија Kанског филмског фестивала.
У париској опери Бастиља 26. јуна 2007. године изведена је његова панк-опера „Вријеме Цигана“, по мотивима филма „Дом за вјешање“. Исте године додијељен му је Орден витеза реда умјетности и књижевности, највише француско признање у области културе.
Године 2008. режирао је Филм „Завјет“ који је премијерно приказан на Kанском фестивалу, а потом и документарни филм „Марадона“ о Дијегу Марадони.
Филм „На млијечном путу“ свјетску премијеру имао је 9. септембра 2016. године на 73. Међународном филмском фестивалу у Венецији, док је у Србији премијерно приказан 16. јануара 2017. године на „Kустендорфу“ на Мећавнику. Главне улоге у филму, поред самог редитеља Емира Kустурице, тумаче и славна италијанска глумица Моника Белучи и српска глумица Слобода Мићаловић.
Документарни филм „Пепе, један узвишени живот“, у режији Емира Kустурице, је прича о најсиромашнијем предсједнику на свијету. Филм је приказан у Главном програму 47. ФЕСТ-а у Београду, а свјетску премијеру имао је на Фестивалу у Венецији. Овај филм отворио је и 12. Међународни филмски фестивал „Kустендорф“.
Недавно је снимио кратки филм „Јунаци нашег времена“, који говори о томе како је у сумрак људскости осванула нада да није све угашено и затрто, а да то показују појединци скучени по „неким ћошковима свијета који, за схватање савременог човјека, немају ништа, а у ствари имају све“.
„И док, по стиховима многих пјесника, сви тврде да траже човјека свијећом, Емир Kустурица је у свом окружењу нашао људе и не обасјава их свијећом, већ рефлекторима како би доказао, по ко зна који пут, шта значи бити човјек и то човјештво претворио у извор са ког ваља пити, чија се вода не да флаширати“, наведено је у опису новог филма прослављеног српског редитеља.
Kустурица је идејни творац два града – Андићграда и Дрвенграда. Добитник је европске награде за архитектуру „Филип Ротије“ 2005. године за Дрвенград на Мокрој Гори. Ову награду традиционално сваке треће године дођељује Фондација за архитектуру из Брисела и једно је од најцјењенијих белгијских и европских признања у области архитектонске културе.
Добитник је и низа ордена и признања, међу којима се посебно истичу Орден Светог деспота Стефана Лазаревића, који му је Српска православна црква додијелила 2016.
Исте године указом предсједника Русије Владимира Путина, додијељен му је Орден пријатељства за изузетан допринос у учвршћивању пријатељства између народа, за популаризацију руског језика и културе у иностранству.
Носилац је и Ордена „Италијанске звијезде“, које додјељује предсједник Републике Италије, те Медаље за заслуге, коју додјељује предсједник Чешке Републике.
Емир Kустурица бави се и књижевним радом. Написао је четири књиге „Смрт је непровјерена гласина“ /2010/, „Сто јада“ /2013/, „Шта ми ово треба“ /2018/ и „Видиш ли да не видим“ /2022/.
Умјетник филма и филозоф, ангажовани интелектуалац и ерудита, опробао се и као изврстан књижевни приповједач. Сви ти дарови налазе се у његовој новој књизи /“Видиш ли да не видим“/, роману и есеју о писцу Петеру Хандкеу и редитељу Kустурици.
Свјетски глас двојице побуњеника, приближио је њихове различите темпераменте и спојио их у разумјевање посебне врсте. Главни јунак нове књиге, Хандке/Kустурица, држи савременом свијету духовиту лекцију о племенитом савршенству умјетности и моралности и то кроз параболу ходања по жици изнад судбинске ријеке Дрине, која спаја и раздваја све осим аутентичности и човјечности, наведено је у опису најновије књиге Емира Kустурице.
Kустурица бројну публику широм свијета одушевљава и наступима са својим бендом „Но смокинг оркестра“.
