Независна Држава Хрватска /НДХ/, чланица Хитлеровог пакта која је имала расне законе и у којој су убијани и прогањани Срби, Јевреји и Роми, али и сви које је усташки режим сматрао непријатељима, основана је 10. априла 1941. године.
НДХ је имала систем концентрационих логора од којих је Јасеновац међу најужаснијим у овом дијелу Европе гдје су довођени припадници прогањаних народа, чак и дјеца.
Посебну голготу прошли су српски малишани са козарског и поткозарског подручја, а цијеле породице из крајишке области у данашњој БиХ, али и из већински српских дијелова у НДХ збрисане су са лица земље или су растурене.
Деценијама након завршетка Другог свјетског рата преживјели су тражили једни друге и успостављали контакте.
Геноцид који су спроводиле усташе, махом над Србима, те Јеврејима и Ромима, као и начини мучења и убијања људи шокирали су чак и њемачке окупаторе, што се види из свједочења и писама надлежних официра у командама.
НДХ је била пуна логора, међу којим су Јасеновац, вила „Лубурић“, Даница, Ливно, Доња Градина, Ђаково, Госпић, Јадовно, Јастребарско, Керестинец, Крушчица, Лепоглава, Лобор, Паг, Стара Градишка, Ступачиново, Тења и Цапраг.
Поглавник НДХ Анте Павелић био је фашиста и ратни злочинац који је основао и водио усташки покрет. Након нацистичке окупације Југославије, он је постављен на чело НДХ. Послије пораза у рату, Павелић је побјегао у иностранство.
Војни суд СФРЈ осудио га је у одсуству за ратне злочине, а умро је у Мадриду 1959. године од рана задобијених у атентату који је на њега двије године раније извршио Благоје Јововић.
Један од највећих заговорника прогона Срба, био је министар образовања и вјере у НДХ Миле Будак. Након јавно изречених ставова о српском народу – покатоличавање, протјеривање и убијање Срба постаје национална политика.
Пошто је НДХ престала да постоји у мају 1945. године, партизани су заробили Будака, који је послије суђења стријељан у Максимирској шуми.
Почетком деведесетих година прошлог вијека, након осамостаљивања Хрватске, многе улице у разним градовима носиле су Будаково име /неке још носе/, а нека позоришта у Хрватској играла су његове комаде.
Врховни надзор над свим логорима у Јасеновцу, Павелић је повјерио Вјекославу Максу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је одговарао само поглавнику. Павелић је високо цијенио његове „усташке способности“, па га је коначно именовао за усташког генерала.
Лубурић је, према свједочењима, долазио у Јасеновац два до три пута мјесечно, а за то вријеме чинио је многе злочине.
У октобру 1942. године Лубурић је у Јасеновцу приредио „свечаност“ и усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду „за заслуге“.
На том „банкету“ Лубурић је одржао говор и, према исказу једног свједока, рекао дословно: „И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.
Нијемци су га окарактерисали као „екстремног садисту“ и „менталног болесника“.
Лубурић је створио систем концентрационих логора Јасеновац. Нада Танић Лубурић, његова полусестра, била је задужена за женски логор Нова Градишка.
Макс Лубурић побјегао је из НДХ преко Аустрије у Шпанију, гдје је убијен у атентату који је, наводно, извршила тајна служба СФРЈ.
Цјелокупни врх усташке НДХ побјегао је након слома нацизма. Многи историчари износили су доказе о „пацовским каналима“, којима су неки ватикански великодостојници помагали усташким политичким и војним функционерима да се склоне.
Први предсједник Хрватске након њене сецесије и осамостаљења Фрањо Туђман изјавио је да је „НДХ била израз повијесних тежњи хрватског народа“, те да је „срећан што му жена није Српкиња ни Јеврејка“.
НДХ представља једну од најужаснијих творевина нацистичких власти у Европи током Другог свјетског рата.
