У Цркви Свете Великомученице Марине у Подравању код Сребренице данас је служен парастос за 60 мјештана овог села погинулих у посљедњем рату, од којих су 32 цивила и војника убијена на данашњи дан 1992. године.
Служењем парастоса и прислуживањем свијећа за покој душа погинулих, неколико десетина мјештана, сабораца, представника општине и чланова породица страдалих, обиљежили су данас 30 година од погибије тридесет двоје мјештана овог села, међу којима је осам Перендића, по седморо Маринковића и Шараца, те по четворо Николића и Јовановића.
Делегације општине, Борачке и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице положиле су цвијеће код спомен-плоче погинулима, која је постављена на зид храма.
Потпредсједник Скупштине општинеСребреница Милош Миловановић рекао је да је прије 31 годину у Подравању почињен масовни злочин над Србима и да ни Хашки трибунал, нити правосуђе БиХ никога нису процесуирали због тог злочина, што показује једностраност рада тих судова и указује на неправду која се чини српском народу.
– Жалосно је да за злочин над Србима у Подравању, као и за бројне друге злочине над српским цивилима у Сребреници и околини нико од Бошњака није одговарао, док су за страдање бошњачких војника Срби кажњени са више од 1.000 година затвора, што показује да међународни и домаћи судови и тужилаштва раде пристрасно, оптужујући само Србе и у њихов рад српски народ је изгубио повјерење – истакао је Миловановић.
Он је навео да су Срби таоци Тужилаштва и Суда БиХ и да нема слободе српском народу у БиХ, као ни суживота и помирења, док и починиоци злочина над Србима не буду осуђени за недјела, убиства, клања и мучења српских цивила.
Половина убијених у Подравању били су цивили – жене, старци, дјеца, непокретне и слијепе особе.
Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребреница Бранимир Којић рекао је да погинули нису заборављени и да се неће одустати од борбе за правду и истину иако се и даље наилази на опструкције Тужилаштва БиХ чији тужиоци самовољно затварају и прикривају предмете везане за злочине над Србима у средњем Подрињу.
– Српски народ мора да се присјећа својих најдражих који су дали животе за нашу слободу и Републику Српску и не смијемо престати да се боримо за истину и правду – поручио је Којић, истичући да се никада неће одустати од тражења одговорности починилаца тих злочина.
Он је подсјетио да У Сребреници нема скоро ниједна српска породица да није имала жртава у посљедњем рату, због чега се не може прихватити наметање једностраних судских одлука које воде укидању овлаштења, отимању имовине, а касније имена и постојања Републике Српске и поништавања вриједности Дејтонског споразума.
На данашњи дан прије 31 годину јаке муслиманске снаге из Сребренице и Жепе опколиле су разуђено планинско село Подравање и његове засеоке, пресјекле једину путну комуникацију према Милићима и кренуле у артиљеријско-пјешадијски напад.
Наоружани мушкарци пружили су отпор и борба је трајала цијели дан. Убијена су 32 мјештанина, а након борбе прса у прса у вечерњим часовима мали број преживјелих, међу којима и неки лакше рањени, пробили су се и успјели живи да изађу из окружења.
Братуначки професор Милош Митровић, родом из овог села, раније је изјавио да су му на данашњи дан у Подравању убијени мајка Ружа која је имала 65 година и стриц Михајло, који је касније нађен без главе.
Његов стриц Драго Митровић преживио је усташко клање у Другом свјетском рату и живио без моћи говора, са траумама.
– Поново је прије 31 годину ухваћен и заклали су га потомци оних који су га клали 1941. године. То је јединствен случај да један човјек доживи два клања у два рата за 67 година живота – навео је Митровић.
Милојка Бибић је тог дана остала без браће Рада и Милована, оца Милоша и мајке Дикосаве Маринковић.
– Муслимански војници опколили су и напали село са свих страна, а онда су уз неописиву галаму и узвике „Алаху егбер“ упали у село и убијали све што су стигли – присјећа се Милојка кобног дана када је безуспјешно покушавала да извуче рањену браћу и родитеље из окружења.
Према њеним ријечима, муслимански војници убијали су све редом – жене, дјецу, старце, као да су знали да никада неће одговарати.
Она је поново указала на сраман однос међународног и правосуђа БиХ који суде само Србима, а за њену породицу која је убијена у свом селу само зато што су били Срби, нико не одговара и правде нема ни 31 годину од злочина и 28 година од завршетка рата.
– Нема ништа од државе у којој је овако правосуђе, у којој злочинци живе слободно јер их штите тужиоци који не желе да подижу оптужнице, скривају документацију, опструишу процесе и на крају обавјештавају јавност да нема доказа за подизање оптужница, у којој судије различитим аршинима дијеле правду и опструишу истраге – сматра Бибићева.
Она је додала да се знају имена жртава и да је задатак тужилаца да прикупе доказе и подигну оптужницу јер се знају и имена убица, о чему постоје свједоци, што олакшава посао тужиоцима који опструишу и на све начине омаловажавају српске жртве, њихове породице и цијели српски народ, а никоме не одговарају нити сносе одговорност за свој нерад и једнострани, непрофесионални однос према послу и правосудној професији.
Више од половине убијених у Подравању били су цивили, међу којима је седам жена.
Цвијетин Шарац је раније причао да му је тог трагичног дана погинуо 30-годишњи син Митар недалеко од куће и заробљен стриц Веселин који је преживио страховита мучења и тортуре и убрзо након размјене преминуо од посљедица премлаћивања.
Он се, повлачећи се, сакрио у једну шикару и гледао убијање цивила те након три дана се извукао на слободну територију и дошао у Милиће.
Борба се водила цијели дан и тек под окриљем ноћи група становника овог села, уз велике губитке, успјела се извући из окружења захваљујући добром познавању терена, крећући се кроз шикару.
Преживјели су закључили да су у нападу учествовали комшије муслимани из сусједних села који су их познавали и поименично дозивали да изађу из кућа.
Драгутин Шарац је раније Срни пренио да му је брат Веселин причао да га је тукао лично Насер Орић. Познавао га је јер ишао у школу са Веселиновим сином.
Свих 120 кућа и остали привредни и помоћни објекти у Подравању тог дана су спаљени, а претходно је опљачкана сва српска имовина.
Од 120 запаљених кућа у Подравању свега 40 је обновљено. Село још нема воду, а неке старачке породице, које су биле принуђене да се врате на своја имања, још живе у неусловним просторима и подрумима порушених кућа јер нису добили донације за обнову.
Као знак сјећања на страдале мјештане и сроднике преживјели становници Подравања изградили су цркву у којој обављају вјерске обреде и служе се парастоси за страдале којима су, у знак захвалности, на зиду цркве поставили спомен-плоче са њиховим именима.
У Подравању, Јасенови и њиховим ријетко насељеним засеоцима скоро сви становници који су умрли након рата преминули су од неке врсте карцинома и мјештани претпостављају да је то посљедица дјеловања НАТО-а и Унпрофора на овом простору током ратних година и неке врсте контаминације подручја.
