Вјештина говора стиче се у окриљу породице и зато је то језик матерњи, али нажалост, медији и политика у рјечник уписују и ријечи које нису у духу језика и које у народу никад не би настале, изјавио је српски редитељ Јован Царан.
Царан, који је глумац и један од најзначајнијих предавача о луткарству, нагласио је да је позориште за дјецу једно од средстава које има потенцијал, између осталог и у борби за очување језика и идентитета, као и да, „ако постигнемо да се публика препусти моћи позоришне игре, онда смо на добром путу и да утичемо на кориговање погрешних језичких навика“.
„Есенцијална претпоставка за настанак говорног језика је истина. Луткари се обраћају публици језиком истине и она нам безрезервно верује. Ако лепа реч буде деловала и на само једну особу из мноштва гледалаца овај наш задатак неће бити узалудна борба против ветрењача“, нагласио је Царан.
Царан сматра да се национални и културни идентитет вјероватно реализује избором тема и идеја кориштењем одабране домаће литературе.
„Мене, као приљежног слугу луткарске театарске уметности, посебно интересује језик… Луткарско позориште је неухватљива плава птица чије је једно крило граматика, а друго литература. Тело птице, оно што повезује оба крила, јесте текст. Не треба пуно имагинације да тело ове птице замислимо као театар и увидимо да су та крила оно што даје снагу за лет и дуговечност том тако ефемерном телу. Тој плавој птици сва пера су важна“, поручио је Царан током округлог стола који је организован у оквиру пратећег програма Међународног фестивала луткарских позоришта за дјецу „Лут фест“ у Источном Сарајеву.
Током округлог стола „Очување националног, културног и језичког идентитета, кроз традицију луткарског позоришта“ недвосмислено је поручено да је ова тема неопходност садашњице, посебно у сегменту васпитања и образовања дјеце и омладине.
Директор и селектор 24. „Лут феста“ редитељ Витомир Митрић, током свог излагања на скупу, рекао је да „свака држава има свог традиционалног луткарског јунака“.
„Српски традиционални лутак је Тодор, а представе су се изводиле на вашарима под називом `Куку Тодоре` и биле су намијењене зрелој публици. Занимљиво је истаћи да историја позоришта лутака показује да су луткарске представе намијењене дјеци познате тек од краја 19. вијека, а идеја о њиховој широкој примијењености постала је популарна тек у другој половини 20. вијека“, навео је Митрић.
Он је истакао да је луткарски театар интернационална умјетност, која је међу сценским умјетностима данас највише заступљена и дала посебан допринос у међународним размјенама и контактима.
Према његовим ријечима, на овим просторима одржава се десетак луткарских фестивала међународног ранга, а у свијету више од стотину, што говори о распрострањености ове умјетности.
Луткарска умјетност, рекао је Митрић, има ту моћ да својом флексибилношћу, изражајним средствима, сликом, знаком, метафором и симболом, језиком разумљивим на свим мердијанима постане средство за разумијевање међу људима.
„На умјетницима је велики задатак да истражују и у свакој умјетности стварају своју азбуку препознатљивости, не заборављајући традицију и коријене у исписивању нових поглавља историје умјетности“, нагласио је Митрић.
ОСНОВА ДОБРОГ ЧОВЈЕКА ЈЕ ИГРА, КАО ОСНОВА ВАСПИТАЊА ДЈЕЦЕ
Српски писац и популарни стваралац за дјецу из Црвенке Тоде Николетић истакао је да је суштина луткарске игре, као основе васпитања, заинтересованост дјеце да креативно размишљају, јер комуникација међу дјецом обогаћује њихова сазнања, али исто тако развија колегијалност у свакодневном животу.
„Без обзира што се ради у најмлађем узрасту, познато је да дете највише усваја, а самим тим и формира укус до своје шесте године. Карактер ликова, боје, звукови, односи на сцени, сналажење у костимима. Кроз игру на сцени дете уочава односе добра и зла, јунака и антијунака, туге и радости, ружног и лепог… Све то упућује дете ка моралу и узвишеним вредностима. Осим тога, у току извођења позоришне представе, дете усавршава говор, меморију, трансформацију у ликове“, навео је Николетић.
Он сматра да је чување прошлости, маштање о будућности и чињење у садашњости најбољи начин да се појединац одупре неукусу, некултури и површности.
Према његовим ријечима, основа доброг човјека је игра.
„Од настанка позоришне уметности, па све до данас, сценска игра је попримила педагошку улогу, јер нас уводи у естетику позоришта. А, нарочито, има васпитну улогу на дете, јер се дете најлакше васпитава кроз игру. Полазећи од чињенице да се дете у најранијем добу сусреће са играчком и да кроз нему игру посматрања учи, онда је неминовно понудити детету игру као основу васпитања“, тврди Николетић, један од најпопуларнијих српских дјечијих пјесника данашњице.
Од ријечи игра, напоменуо је он, настала је играчка, а кроз играчку су-игра живота.
Према његовим ријечима, отуда је и настала потреба за луткарским позориштем које, за разлику од класичног позоришта, ставља играчку у први, а глумца у други план, да би дијете што лакше усвајало односе у фабули представе.
„Луткарско позориште настало је на темељу обредне игре где је култ божанства представљен у виду лутке. Отуда је паралелно са развојем луткарског позоришта, настао и универзални језик споразумевања, који покретом, осећањем, радњом не прави баријеру разумљивости, већ зближава како актере глуме тако и публику различитих поднебља и сензибилитета. Знајући да се кроз позоришну игру, од настанка света развијала уметност, а самим тим језик и национални идентитет, луткарским алатом и концима пробуђена је запитаност и срушена граница претпоставки о настанку човечанства“, навео је Николетић.
Он је указао да је, имајући у виду да је луткарско позориште феномен, симбиоза свих умјетности у којој актер преноси своје емоције и осјећања кроз предмет /лутку/ стварајући симулацију живота, научно доказано да дијете лакше усваја етичке и естетске вредности у друштву, од дјетета које није склоно игри и бескрајној машти.
„Дете које воли игру показује врлине, емоције, креативност, интелигенцију, даровитост… и, што је најважније, с лакоћом савладава језик и побољшава изражајност. Са друге стране, дете отуђено од игре, показује, несигурности, некомуникативност, херметичност и одређене страхове“, упозорио је Николетић.
ЊЕГОВАЊЕ ФОЛКЛОРА ЧУВА ИДЕНТИТЕТ НАЦИЈЕ
„Чување и неговање фолклора од изузетног је значаја за сваку нацију која себе поштује“, заједничка је оцјена бугарских педагога, професора луткарства Боње Лунгова и Константина Каракостова.
Они су као примјер навели три представе које су режирали на бази аутентичног фолклора у Сјеверној Македонији, Републици Српској и Црној Гори, а ријеч је о представама „Македонска прича“ у Театру за дјецу и омладинце у Скопљу, „Оро из бајке“ у Градском позоришту у Подгорици и „Фолклорна магија“ у Дјечијем позоришту у Бањалуци.
„Ширење идеје о очувању фолклора помоћу система импровизованог луткарства не само у Бугарској, него и на Балкану, свакако је значајан допринос. Да би настала свака од те три представе, стваралачки тим је требао претходно да се ближе упозна са фолклором земље, са њеним специфичним народним пјесмама, играма, обичајима. Непроцјењива је била помоћ етнографских музеја и фолклорних ансамбала тих земаља, који су се укључили у процес припреме представа. Резултати су били импресивни. Критика је високо оцијенила све три представе“, рекао је Лунгов.
Он је истакао да су многи људи на овим просторима свој живот посветили изучавању фолклора и тако га сачували, његујући и властите националне вриједности.
„Специфичности, као и начин на који систем импровизованог луткарства провоцира уобразиљу гледалаца, интересантни су и импресивно дјелују на младе. Комуникативност, богати визуелни доживљај и изражајна средства којима располаже ова врста луткарства брзо стижу до свијести данашњих младих генерација и на тај начин побуђују њихово интересовање за изучавање фолклорних традиција, а то је један модерни начин да се преко позоришта чува национални идентитет једног народа“, сматра Каракостов.
Овим ставовима придружио се и антрополог и етнолог из Источног Сарајева Бранко Пјевић, који је рекао да се у „фолклору крије најбоља и најискренија људска душа, што је посебно видљиво код Срба, али и неких других балканских народа, који су своје обичаје и традицију сачували и развијају кроз историју, борећи се за слободу, одупирући се сваком облику окупација и протектората“.
„Народна умјетност – то је благо, душа сваког народа који држи до свог достојанства и својих коријена. Сваки народни обичај јесте и мала локална импровизована представа било да се ради о крсној слави, свадби, крштењу… и зато и треба његовати културу сјећања“, указао је Пјевић.
ЛУТКАРСТВО КАО ВИЗУЕЛНА УМЈЕТНОСТ ЧУВА НАЦИОНАЛНЕ КОРИЈЕНЕ
Редитељ и глумац из Ниша Небојша Јовановић рекао је да сваки народ на свијету кроз луткарство, као визуелно-сценску умјетност, показује своју историју и његује традицију и посредством лутака, у шта се посебно увјерио током бројних гостовања у земљама Далеког Истока, између осталих, Тајвана, Индије и Јапана, чија су позоришта стара и по 300 година.
Он је поручио да је чување својих националних коријена непоходно, те да је луткарство за то идеалан медиј, односно умјетност.
Милан Мађарев, театролог, драматург, педагог, водитељ психодраме, позоришни и радио редитељ и преводилац са словеначког језика из Кикинде говорио је о односу између традиционалног и модерног позоришта.
„Наш проблем састоји се у томе што ми као народ много тога важног брзо заборављамо – и прошлост и историју. Традицију препуштамо забораву, што нам свакако није на част“, упозорио је Мађарев.
О значају, утицају и улози музике у луткарским позоришним представама које његују националну тематику, засновану на фолклору, историји, традицији и обичајима говорио је професор музике и музички педагог Младен Јанковић из Источног Сарајева, који је истакао да је музика универзална умјетност, која не познаје границе.
Јанковић је навео да је музика медиј који може да емотивно дубоко допре до сваког човјека на планети, без обзира на његову националну или расну припадност.
