У реду – Никола Јокић не воли да прича са медијима. Не мора, а и није. Ниједном на Олимпијским играма.
Не воли да се слика и да даје аутограме, очигледно. Океј, не мора да воли. Али не мора ни да избјегава то као кугу.
Практично сваки пут кад Никола Јокић представља Србију, или побјегне првом приликом чим на ред дођу сликања и потписивање аутограма, или то одради брже боље, што је краће могуће.
Тако је било прошле године у Манили, тако је било пред одлазак на Олимпијске игре, а тако је било и сада, после освајања бронзе.
Није се појавио Јокић на конференцији за медије, иако је био алфа и омега репрезентације Србије у Паризу и народ силно жели да чује шта он има да каже.
Ту је, као и скоро па увијек, био капитен Богдан Богдановић, иако је дао (према слободној процени) 100 изјава од почетка припрема за Париз. Ту је био и Огњен Добрић, који је исто често причао, као и селектор Светислав Пешић.
Није само Јокић „испалио“ навијаче који су га чекали по изласку са аеродрома, истини за вољу, али терет најбољег играча планете вам доноси и остале обавезе, па тако и правила која не важе за све.
Јокића, наравно, нико није ни очекивао на тој конференцији, иако би било једино нормално да се барем једном обрати свом народу, након освајања бронзе. Али, то нема везе.
Оно што има везе је што је, када је прошао кроз врата аеродрома „Никола Тесла“ и видио групу навијача која се скупила како би дочекала њега и саиграче, махнуо, насмијао се и пројурио даље као да га неко јури.
Стао је на отприлике једну секунду, па продужио даље, али оно што је поготово неприкладно је то шта је урадио када му је једна дјевојчица пришла са кошаркашком лоптом већом од ње саме и питала за аутограм.
Та ситуација је изгледала као да га неко моли за паре, а не да га дијете пита за аутограм.
Никола, хвала ти на свему, најбољи си на свијету и то нико не може да оспори, али ово је баш ружно – и није први пут, далеко од тога.
https://x.com/i/status/1822597766385676352
