Већина од 13 Срба који по пресудама Хашког трибунала издржавају казне у европским затворима старије је животне доби и има озбиљне здравствене проблеме, а Србија наставља да води тешку борбу за пуштање на лијечење генерала Ратка Младића, рекла је Срни државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Србије Ливија Павићевић.
Павићевићева је навела да казне затвора по хашким пресудама у затворима у Холандији, Естонији, Њемачкој, Француској, Норвешкој и Великој Британији издржава 11 држављана Србије и два из Републике Српске, међу којима су Ратко Младић, Радован Караџић, Мића Станишић и генерал Радислав Крстић.
У притворској јединици хашког Механизма су Ратко Младић и Мићо Станишић, у Великој Британији је Радован Караџић, у Естонији су Милан Лукић, Милан Мартић, генерал Радислав Крстић и генерал Драгомир Милошевић, у Њемачкој Јовица Станишић, Вујадин Поповић и генерал Станислав Галић, у Француској Миломир Стакић, те у Норвешкој Стојан Жупљанин и Средоје Лукић.
Од њих 13, Павићевићева је имала прилику да посјети шесторицу, међу којима су генерал Ратко Младић и Мићо Станишић у притворској јединици хашког Механизма, као и четворицу у затвору у Естонији.
ОДАВНО СЕ СТЕКЛИ УСЛОВИ ДА МЛАДИЋ БУДЕ ПУШТЕН У СРБИЈУ НА ЛИЈЕЧЕЊЕ
Павићевићева је рекла да је осамдесетчетворогодишњи генерал Младић у терминалној фази болести, те да је досад имао четири мождана удара, а није добио адекватно лијечење.
Подсјетила је да је Србија давала више пута гаранције за његово привремено пуштање на слободу како би добио лијечење у пуном капацитету у Србији, гдје би се сигурно више посветили његовом здравственом стању него што се то чини у Холандији.
С обзиром на природу Младићеве болести, потребно је, истакла је она, интензивно да се ради и на побољшању његовог говора, когнитивних и других способности, а за то је, прије свега, потребно имати љекаре који говоре српски, а не холандски језик.
Павићевићева је напоменула да у хашкој притворској болници нису одмах препознали први мождани удар и да су га лијечили од неких других болести, те да претпоставља, иако није љекар, да је све то довело да тога да његово здравствено стање уђе у терминалну фазу.
Каже да генерал Младић сада не може да говори, иако је свега свјестан и разумије, али није покретан, лежи у болничком кревету, те да она мисли да су се одавно стекли услови да буде пуштен у Србију на лијечење како би добио адекватну његу.
Она је рекла да је приликом недавне посјете генералу Младићу примијетила да би имао много шта да каже, али да није у стању.
„Када га питам: `Генерале, да ли ме разумете?` Он климне главом. `Питам – Да ли бисте ми нешто рекли?` Он климне главом, али нажалост, не може да говори. Може понеку реч да каже – `Да`, `Не`. Али, не може да изговори, да каже. Најтеже је човеку кад жели нешто да вам каже, а не може. То је нешто што оставља утисак“, навела је Павићевићева.
Али оно што оставља најјачи утисак на њу, каже Павићевићева, јесте генералова снага коју види у његовим очима, те да мисли да се он и даље бори.
– Мислим да су се стекли одавно услови да се генерал Младић пусти у Србију на лечење како би добио адекватну негу. То је тешка борба. Ми водимо тешку борбу, ми се боримо /да он дође у Србију/, али какав ће исход ту бити, то нико не може да зна – рекла је Павићевићева.
СРПСКИ ЗАТВОРЕНИЦИ СУ СТАРИЈЕ ДОБИ И СА ЗДРАВСТВЕНИМ ПРОБЛЕМИМА
Што се тиче осталих српских затвореника, она каже да је Мића Станишић у добром здравственом стању, да је осуђен на 22 године, а издржао је 17 година у затвору.
Четворица у Естонији су људи углавном старије доби – генерал Крстић 1949. годиште, Милан Мартић 1954, генерал Милошевић 1942, док је једино Милан Лукић млађи, 1967. годиште, и сви они се, истакла је Павићевићева, држе јуначки, иако свако има здравствених проблема.
Подсјетила је да је генерал Крстић инвалид, нема ногу, да је преживио и тортуру у британском затвору будући да су тамо покушали да га лише живота /други затвореници/.
Павићевићева је напоменула да Милан Мартић такође има здравствених проблема још у естонском затвору у Тарту, чија је зграда продата, па су их недавно пребацили у већи затвор у Талин, па се и даље адаптирају на те услове, те додала да је генерал Милошевић здравствено најлошије.
Она је истакла да је држава Србија успјела да им помогне док су били у естонском затвору у Тарту у нехуманим условима, те да су сада у бољим, као и да се нада да ће и њене посјете, које ће се наставити, помоћи побољшању тих услова колико је могуће, те указала да је генерал Крстић добио силиконску протезу и боје за сликање, пошто слика у затвору.
Павићевићева је додала да када те државе у којима српски осуђеници служе казне, препознају да њихова матична држава брине о њима, онда имају и другачији приступ, а њима много значи што држава Србија помаже и брине о њима и неће их заборавити.
НАЈТЕЖЕ ПАДАЈУ ОДБИЈЕНЕ МОЛБЕ ЗА ПУШТАЊЕ НА СЛОБОДУ
Павићевићева је рекла да српским затвореницима најтеже пада што су им одбијене молбе за пуштање на слободу иако су одслужили двије трећине казне, будући да су затвореници других националности пуштани након одслужене двије трећине.
Она је подсјетила да сада нема готово никога ко је био осуђен за злочине над Србима да служи казну у неком затвору – или су пуштени са двије трећине одслужене казне, или су донесене такве пресуде да им се „покрије притвор“, тако да су на слободи.
Када се одлучује о пуштању након двије трећине одслужене казне, Павићевићева каже да, упркос томе што српским затвореницима поново постављају иста питања, они неће да одступе од свог става да и даље, на неки начин, бране своју државу, што је фасцинантно.
– Пошто они неће да признају, њима буде увек одбијено, јер неће да се повинују. Кажу оно шта мисле и буду одбијени, али су они спремни на то – рекла је Павићевићева у интервјуу за Срну.
Каже да би могло да им помогне да добију отворенији тип издржавања казне, као што је у Естонији, гдје могу да прошетају са породицама.
Што се тиче Радована Караџића, који се налази у тешким условима у затвору на острву Вајт у Великој Британији, она каже да би вољела да помогне, али да не може, пошто он није држављанин Србије.
