Академик и члан првог сазива Сената Републике Српске, Војислав Максимовић, преминуо је данас у Београду у 89. години, потврдила је Срни породица.
Максимовић ће остати упамћен у историји Републике Српске и као човјек који је
на засједању Скупштине српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године, прочитао
одлуку о проглашењу Републике Српског народа у БиХ.
Са групом српских интелектуалаца на Видовдан 1990. у Сарајеву, обновио је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ и био његов предсједник до 2001. године, а послије почасни предсједник и члан Главног одбора.
Војислав Максимовић рођен је 4. августа 1935. године у Цвилину/Јошаница код Фоче, у тадашњој Зетској бановини Краљевине Југославије.
Основну школу похађао је у Цвилину и Устиколини, а Нижу реалну гимназију завршио је у Фочи 1950. године. Вишу гимназију похађао је у Фочи, Београду и Сарајеву, гдје је у Другој мушкој гимназији 1955. године положио велику матуру.
Школске 1955/56. започео је студије југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филозофском факултету у Београду, а завршио 1960. године на Филозофском факултету у Сарајеву.
Након завршетка студија, радио је у Фочи и кратко у Горажду.
Био је директор Радничког универзитета, професор у Центру за образовање предузећа „Маглић“ и у Учитељској школи, главни и одговорни уредник листова „Дринске новости“ и „Маглић“ и директор Народне библиотеке у Фочи.
У то вријеме био је одборник општинске скупштине у Фочи и среске скупштине у Сарајеву и посланик у Просвјетно-културном вијећу Савезне скупштине у Београду.
Максимовић је био главни и одговорни уредник часописа „Мостови“.
У Сарајеву је 1969. године почео да ради као асистент у Институту за изучавање југословенске књижевности на Филозофском факултету. На истом факултету је 1975. године одбранио докторску дисертацију о животу и раду Јована Кршића, а потом је изабран за доцента на Одсјеку за општу књижевност и библиотекарство.
Предавао је најприје предмет Библиографија и истраживачке методе, а онда и Југословенске књижевности и Европски класични роман. Затим је изабран за ванредног, а у јесен 1984. године и за редовног професора.
На позив Филолошког факултета у Београду, од школске 1980/81. до 1983/84. године Максимовић је предавао Библиографију на Катедри за библиотекарство и информатику, а од 1984/85. године предмет Југословенска књижевност и српскохрватски језик на Универзитету „Јан Амос Коменски“ у Братислави.
У септембру 1992. године је изабран за ректора тек основаног Универзитета у Српском Сарајеву, са сједиштем на Палама, и ту дужност је обављао до 15. априла 2000. године.
Максимовић је пензионисан у октобру 2003. године. Сенат Универзитета у Источном Сарајеву изабрао га је, 2009. године, за свог првог професора емеритуса.
У оквиру магистарских и мастер студија на Филозофском факултету на Палама наставио је да предаје предмет Теорија, методе и техника научноистраживачког рада.
Носилац је низа признања, награда, а одликован је и 1975. Орденом братства и јединства са сребрним вијенцем, за истакнуту друштвену и политичку активност од 1990–1994. одликован је Орденом Републике Српске на ленти 1994. године и Орденом Немањића 1996. године.
Био је посланик Народне скупштине Републике Српске од 1990. до 1992. године и Народне скупштине Републике Српске од 1991 до 2000. године и предсједник Скупштине Српског Сарајева у периоду од 1994. до 1996. године.
За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године. Од 2002. године био је члан је Међународне академије хуманитарних и природних наука у Москви.
Веома је обимна библиографија његових новинских, публицистичких, књижевних, стручних и научних радова, а самостално је објавио књиге „Виђење Босне“, „Некада и сада“, „Белата птица“, „Од уста до уста“, „Јован Кршић – живот“, „Нека пресуди вријеме“ и бројне друге
Академик и сенатор Војислав Максимовић, биће сахрањен на гробљу у Јошаници код Фоче у суботу, 31. августа, у 12.00 часова.
