Кисинџер је умро у свом дому у Контектикату, саопштила је фирма, не наводећи више детаља.
Биће сахрањен у кругу породице, а касније ће у Њујорку бити одржана јавна комеморативна служба.
Кисинџер је био активан и након што је прославио стоти рођендан. Присуствовао је састанцима у Бијелој кући, објавио књигу о лидерским стиловима и свједочио пред сенатским одбором о нуклеарној пријетњи коју представља Сјеверна Кореја.
У јулу 2023. је изненада посјетио Пекинг да би се састао са кинеским предсједником Си Ђинпингом, подсјећа Глас Америке.
Као државни секретар 1970-их је у администрацији Ричарда Никсона, учествовао у кључним глобалним догађајима те деценије.
Његови напори су довели до дипломатског отварања Кине, историјских разговора САД и Совјетског Савеза о контроли наоружања, проширења веза између Израела и његових арапских сусједа и Париског мировног споразума са Сјеверним Вијетнамом.
Кисинџерова владавина као главног творца америчке спољне политике је престала када је Никсон поднио оставку због афере Вотергејт.
Па ипак, остао је дипломатска сила за време Никсоновог насљедника, предсједника Џералда Форда, и наставио да износи снажна мишљења до краја живота.
Док су многи величали Кисинџера због бриљантности и широког искуства, други су га описивали као ратног злочинца, због подршке анти-комунистичким диктатурама, посебно у Латинској Америци.
Каснијих година, путовања су му била ограничена због покушаја других нација да га ухапсе због раније америчке спољне политике, напомиње Ројтерс.
Нобелова награда за мир 1973 – која је додијељена Кисинџеру и лидеру Сјеверног Вијетнама Ле Дук Тоу, који је одбио да је прими – била је једна од најконтроверзнијих у историји, оцјењује британска агенција.
Двоје чланова Нобеловог комитета је поднело оставку због тог избора, а постављена су и питања о америчком тајном бомбардовању Камбоџе.
Форд је Кисинџера назвао „супер државним секретаром“, али је такође помињао његову осорност и самоувјереност, које су критичари били склонији да зову паранојом и егоизмом.
Намргођен, и са промуклим гласом са немачким акцентом, Кисинџер је био далеко од привлачног мушкарца, али је ипак стекао репутацију заводника, и пре брака је излазио са бројним старлетама по Вашингтону и Нјујорку. Моћ је – како је рекао – ултимативни афродизијак.
Хајнц Алфред Кисинџер рођен је у Фурту у Немачкој 27. маја 1923. и преселио се у Сједињене Државе са породицом 1938, пре него што су нацисти кренули у кампању истребљења европских Јевреја.
Име је „американизовао“ у Хенри и постао натурализовани држављанин САД 1943. Служио је у америчкој војсци у Другом светском рату, и добио стипендију Харвардског универзитета, где је магистрирао 1952, и докторирао 1954. године. Предавао је на Харварду наредних 17 година.
У то вријеме је служио као консултант владиних агенција, а 1967. је био посредник Стејт департмента у Вијетнаму. Искористио је своје везе са администрацијом председника Линдона Џонсона да Никсоновом тиму достави информације о мировним преговориома.
Када је Никсону обећање да ће окончати Вијетнамски рат донијело побједу на предсједничким изборима 1968. године, повео је Кисинџера у Бијелу кућу, као свог саветника за националну безбједност.
Међутим, процес „вијетнамизације“ – када је терет рата са пола милиона америчких војника пребачен на војску Јужног Вијетнама – био је дуг и крвав, а обиљежили су га велико америчко бомбардовање Северног Вијетнама, минирање лука севера и бомбардовање Камбоџе.
Кисинџер је 1972. прогласио да је „мир на домак руке“, али је париски мировни споразум у јануару 1973. био само увод у коначно комунистичко преузимање Јужног Вијетнама двије године касније.
Поред улоге саветника 1973. године за националну безбједност именован је за државног секретара – због чега је добио неприкосновени ауторитет у спољнополитичким питањима.
Због све снажнијег арапско-израелског конфликта, Кисинџер је кренуо у своју прву мисију „шатл дипломатије“ – врсте врло личне и енергичне дипломатије вршења притиска, по којој је био познат.
Тридесет два дана путовања између Јерусалима и Дамаска помогли су Кисинџеру да постигне дуготрајни споразум између Израела и Сирије на Голанској висоравни коју је окупирао Израел.
У настојању да смањи совјетски утицај, окренуо се главном комунистичком ривалу Совјета – Кини, и два пута посјетио ту земљу, укључујући тајну посету током које се сусрео са премијером Жуом Енлајем. Резултат је био Никсонов историјски самит у Пекингу са Мао Цетунгом, и касније успостављање формалних односа двије земље.
Афера Вотергејт, која је приморала Никсона да поднесе оставку, једва да је окрзнула Кисинџера, који није био повезан са заташкавањем, и наставио је да ради као државни секретар када је Џералд Форд ступио на дужност у љето 1974.
Међутим, Форд га је смијенио са положаја савјетника за националну безбједност у жељи да чује више идеја о спољној политици.
Касније те године, Кисинџер је са Фордом отпутовао у Владивосток у Совјетском савезу, гдје се предсједник састао са совјетским лидером Леонидом Брежњевом и договорио оквире пакта о стратешком наоружању. То је била круна Кисинџерових напора да се смање тензије у односима САД и Совјетског Савеза.
Међутим, Кисинџерове дипломатске вјештине су имале лимит – 1975, није успео да убиједи Израел и Египат да пристану на другу фазу повлачења на Синају.
У рату Индије и Пакистана 1971, Никсон и Кисинџер су жестоко критиковани због наклоности према Пакистану.
Као и Никсон, плашио се ширења љевичарских идеја по западној хемисфери, а потези које је повукао изазвали су дубоку сумњичавост према Вашингтону у бројним земљама Латинске Америке годинама касније.
Године 1970. ковао је планове са ЦИА-ом како да дестабилизује и смјени маркистичког, али демократски изабраног предсједника Чилеа Салвадора Аљендеа, а у меморандуму уочи крвавог пуча у Аргентини 1976. године рекао је да би требало подржати војне диктаторе.
Када је Форд изгубио изборе од Џимија Картера, демократе, 1976, Кисинџерови дани моћи су били у највећој мјери завршени. Сљедећи републиканац у Белој кући, Роналд Реган, дистанцирао се од Кисинџера, за кога је сматрао да не одговара његовом конзервативном бирачком телу.
Када је напустио владу, Киснџер је формирао скупу, моћну консултантску фирму у Њујорку, која је нудила савете свјетској корпоративној елити. Био је члан бордова бројних компанија и разних спољнополитичких и безбједносних форума, писао је књиге и постао редовни медијски коментатор за међународна питања.
Послије напада 11. септембра 2001, предсједник Џорџ Буш је изабрао Кисинџера да предводи истражну комисију, али је због противљења демократа, које су видјеле конфликт интереса због бројних клијената његове консултантске фирме, био је приморан да се повуче из комисије.
Хенри Кисинџер развео се од своје прве супруге Ен Флајшер 1964, са којом је имао двоје дјеце, а затим се оженио Ненси Магинс, сарадницом гувернера Њујорка Нелсона Рокфелера 1974.
