Церска битка, прва велика побједа Србије и савезника у Првом свјетском рату, започела је прије 111 година, а исход је имао огроман значај како за ову земљу, тако и за међународни положај савезничких снага.
Српска војска, под командом генерала Степе Степановића, тријумфовала је над инвазионим трупама Аустроугарске, чиме је остварена прва савезничка побједа у рату, што је подигло углед Србије широм Европе, укључујући и међу противницима Нијемцима и Аустроугарима.
Генерал Степановић, командант побједничких српских снага, за успјешно руковођење војним операцијама унапријеђен је у чин војводе.
Под командом генерала Оскара Поћорека, трупе аустроугарске Балканске армије прешле су преко Дрине 12. августа, започевши масивне војне операције на територији Краљевине Србије.
Инвазији је претходила објава рата Србији, коју је Аустроугарска упутила 28. јула 1914. године, мјесец дана након атентата у Сарајеву.
Упоредо са објавом рата, започета су артиљеријска дејства преко Саве и Дунава, укључујући и ватру са аустроугарског ратног брода „Бодрог“, по градовима као што су Београд, Смедерево, Градиште и Шабац, чиме је и формално отпочео Први свјетски рат.
Постоје и свједочења да су нека дејства започела и прије званичне објаве рата.
Званични Беч доставио је објаву рата Србији путем отвореног телеграма 28. јула, у којем је наведено да је Двојна монархија у ратном стању са Србијом због незадовољства одговором на ултиматум који је 23. јула уручио у Београду аустроугарски посланик барон Гизл министру финансија и заступнику предсједника владе Лазару Пачуу.
Врховна команда српске војске убрзо је пресељена у Крагујевац, а Влада и државна тијела у Ниш, у складу са наредбом од 25. јула.
Истрага након атентата у Сарајеву показала је да званичне власти Србије нису биле умијешане у атентат који је починио Гаврило Принцип, иако су поједина лица из нижих државних структура била повезана са младобосанцима.
Тадашња Влада Србије, земље која је била исцрпљена од претходних балканских ратова /1912-1913. године/, одговорила је веома попустљиво на ултиматум Беча, прихвативши све тачке, осим оне која се тицала учешћа аустроугарских органа у судском поступку.
Ипак, Пета и Шеста аустроугарска армија под командом генерала Поћорека започеле су инвазију 12. августа из правца Босне, док је са простора Срема и Баната дјеловала Друга армија, изводећи артиљеријска и диверзантска дејства, углавном на подручју Београда.
Поћорекова казнена експедиција бројала је око 200.000 војника, док су снаге генерала Степановића имале око 185.000 људи. Аустроугарске трупе заузеле су Лозницу и Шабац, образујући фронт дужине око 160 километара. Начелник Генералштаба, војвода Радомир Путник, наредио је контранапад.
Степановић, препознавши стратешки значај Цера, формирао је ударну групу од Моравске дивизије првог позива и Комбиноване дивизије и послао их ка непријатељу.
Комбинована дивизија кренула је усиљеним маршем у раним јутарњим часовима 15. августа правцем Бањани – Свилеува – Драгиње – Каона – Криваја – Цер, дужине око 40 километара, и наишла на непријатеља већ у 23.00 на падинама Цера.
Пресудна битка одиграла се код села Текериш, гдје су вођене борбе прса у прса и артиљеријски дуели, а послије неколико дана жестоких окршаја, српске снаге извојевале су одлучујућу побједу.
До 20. августа трајао је бијег аустроугарских трупа ка Дрини. Окупационе снаге напустиле су Шабац током ноћи 23. на 24. август, након жестоких борби. По подне, 24. августа, српска војска налазила се на Сави, дотадашњој граници.
Пораз Поћорекових трупа био је потпун. Срби су однијели тријумфалну побједу.
Према процјенама, српске снаге имале су више од 3.000 погинулих и око 15.000 рањених, док је аустроугарска страна изгубила око 8.000 војника, са око 30.000 рањених. Заробљено је 4.500 аустроугарских војника.
Током боравка на српској територији, аустроугарске трупе починиле су бројне злочине у Мачви, Поцерју и другим крајевима, а ти злочини су документовани и представљени јавности, захваљујући ангажовању Арчибалда Рајса, познатог криминолога и професора Универзитета у Лозани, којег је српска Влада позвала ради свједочења.
Оно што су стратези Беча и Берлина замишљали као кратку казнену експедицију, претворило се у тешко понижење Аустроугарске.
