Историчар Александар Раковић изјавио је Срни да су војни пуч и велике демонстрације у Београду 27. марта 1941. године били слободарски покушај српског народа да избјегне велику срамоту уласка у савез са нацистима и фашистима, те да су се Срби тако опредијелили и за велико страдање чија је парадигма Јасеновац, али и за антифашизам и чист образ.
Раковић је рекао да је посљедица дешавања 27. марта била нацистичка агресија на Југославију, али да би она, вјероватно, услиједила и да није било поништавања протокола о приступању Југославије Тројном пакту јер се показало да Хитлер није испоштовао ниједан потписани.
– Покушано је све да се сачува образ земље и да се не пристане на савез са нацистима и фашистима. Након пуча 27. марта Југославија је остала земља слободног свијета. Она је раскомадана, народ је веома страдао, али извесно је да би с обзиром на то с ким смо имали посла, свакако били изложени страдању и да би посљедице биле трагичне – навео је Раковић.
Данас су се навршиле 83 године од војног пуча и великих демонстрација у Београду и другим градовима Србије и бивше Југославије који су одредили судбину земље и њен даљи пут ка блоку земаља противника нацистичке Њемачке.
Пучем, који је извршен у један час послије поноћи 27. марта 1941. године поништен је протокол о приступању Југославије Тројном пакту који су чиниле Њемачка, Италија и Јапан, а који су у име југословенске Владе потписали премијер Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар Марковић.
Протокол, који је испровоцирао пуч, а потом и масовне демонстрације потписан је послије оцјене да је Југославија стратегијски у безизлазном положају, као и да се не може добити никаква помоћ од савезника.
Тиме је уклоњено намјесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић, а малољетни краљ Петар Други проглашен је пунољетним.
Чим је информација о пучу, чија је централна фигура био генерал Душан Симовић, доспјела у народ, избиле су масовне уличне демонстрације као знак подршке грађана пучу, праћене паролама које су остале упамћене у историји: „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“.
Историјски није потпуно расвијетљено, али је општеприхваћено увјерење да је пресудан подстицај државном удару у тако преломном тренутку имао утицај иностранства, прије свега Лондона, али и Москве.
Српске опозиционе странке и патриотске групе, као и Српска православна црква, са одобравањем су примиле вијест о државном удару.
Касније, 6. априла, услиједило је брутално бомбардовање Београда и масовни напад Њемачке, Италије, Бугарске и Мађарске на Југославију.
Земља је раскомадана и формиране су такозвана Независна Држава Хрватска, „велика Албанија“ и „велика Бугарска“.
Судови у Србији рехабилитовали су неке од учесника догађаја 25. и 27. марта 1941. године, попут Драгише Цветковића, Слободана Јовановића, Живана Кнежевића, те кнеза Павла Карађорђевића.
