Већина протјераних Срба са Жучи – Пајдаковићи, Живковићи, Бјелаковићи, Мијатовићи, Томићи, Сикираши, Владушићи, Тривковићи, Антонијевићи и други – разним махинацијама и притисцима изгубила је своја вјековна огњишта на Жучи. Прошли су троструку голготу коју никада неће заборавити
Пише: Милорад ГУТАЉ
Споменик „Крила слободе“ Бошњаци су изградили на српској земљи на Жучи, коју је од власника Срба откупила сарајевска општина Нови Град по мизерној цијени од четири КМ по метру квадратном, рекли су Срни власници те земље чији су преци вијековима живјели на Жучи.
Они су нагласили да је овом мизерном цијеном општина Нови Град прекршила Анекс седам Дејтонског споразума у коме стоји да ниједна страна не смије доносити једнострану одлуку, већ да мора поштовати законе и градске земљишне зоне дефинисане прије 1. априла 1992. године.
Међутим, сматрају Жучани, приликом откупа земљишта општина је измислила неку непостојећу зону и по њој исплатила власнике по минималној, чак мизерној цијени. Српску земљу на Жучи су, кажу, њени власници мукотрпно одржавали, а бахате сарајевске власти одузеле за минималну накнаду.
Жучани су истакли да је општина изградила овај споменик и стрелиште без адекватног урбанистичког плана јер је нацрт плана био изложен на увид у фебруару и још није усвојен, а требало је да буде завршен до краја 2019. године.
Срби са Жучи истичу да су у току ратног и поратног периода на њиховим имањима исјечени шума и воћњаци, уништена комунална инфраструктура, порушено чак и мјесно српско гробље, а имања неконтролисано коришћена и уништавана од трећих лица.
Жучани кажу да су се обраћали писмима и молбама Парламентарној скупштини и Дому народа БиХ, наводећи да су федералне и општинске власти узурпирала сва раније стечена права Срба на Жучи, али није помогло.
Федералне, власти Кантона Сарајево и општине Нови Град нису показали никакав интерес да се ријеши питање Срба са Жучи, те да њихову имовину не угрожавају трећа лица која су је користила као своју.
Наводећи да из безбједносних разлога нису могли бранити нелегално коришћење њихових имања, Жучани су рекли да су тражили од федералне полиције да заштите српску имовину на Жучи, али је стизао углавном исти одговор да полиција активно ради на заштити имовине на Жучи и проналаску лица која су је узурпирала.
Жучани тврде да упркос напорима да путем званичних органа заштите своја власничка права и ријеше проблеме, сарајевска општина Нови Град наставила да крши српска права тако што је у 2015. години планирала да дијелом изврши откуп земљишта.
„Врхунац обесмишљавања на располагање Срба својом земљом, смишљено, тенденциозно и на дискриминирајући начин, општина Нови Град прилагодила је одлуку о утврђивању накнаде за грађевинско земљиште тако што је у шестој грађевинскј зони у коју је сврстана српска земља на Жучи, смањила минималну цијену од 10, на четири КМ за метар квадратни, што је чиста отимачина“, кажу Срби са Жучи.
Тако је већина протјераних Срба са Жучи – Пајдаковићи, Живковићи, Бјелаковићи, Мијатовићи, Томићи, Сикираши, Владушићи, Тривковићи, Антонијевићи и други, разним махинацијама и притисцима изгубили у бесцијење своја вјековна огњишта на Жучи.
Жучани су, нажалост, прошли троструку голготу коју никада неће заборавити – прво су морали напустити своја имања од наоружаних муслиманских фаланги да би спасили живе главе, друго имали су невиђених проблема да послије рата уђу у властити посјед и треће, разним и непримјереним махинцијама сарајевске власти су им одузели земљу по багателним цијенама.
Отварање бошњачког споменика на Жучи, коме је присуствовао и Жељко Комшић, члан Предсједништва БиХ, одржано је исти дан када и Свесрпски сабор у Београду.
И док сарајевске власти одузимају српску земљу у бесцијење и „чисте“ све што је српско у Сарајеву, Комшић наставља да у свом стилу обмањује и себе и све око себе, само да би остао на политичкој сцени и донекле био примјетан, јер више никоме није интересантан као хрватски члан Предсједништва изабран бошњачким гласовима.
Комшић се за говорницом на отварању споменика на Жучи, ниједном ријечју није запитао гдје су Срби који су живјели на Жучи, радили и градили Сарајево, планирали живот, женили се и удавали, и ту на Жучи гдје је саграђен споменик, сахрањивали своје сроднике.
Не, тога се Комшић није желио сјетити, нити му је пало на памет да се за говорницом запита гдје су Срби из Сарајева, шта је са њиховом имовином. Није ниједном ријечју поменуо да се новим нацртом урбанисичког плана припрема отимачина српске земље у сарајевским општинама Центар и Вогошћа.
Комшић се није запитао како је могућа да Срби власници земље у овим општинама неће моћи да располажу својом имовином, како је нацртом предвиђено, иако су њени законити власници.
Срби кажу, да се овим нацртом хиљаде дунума српске земље у Сарајеву претвара у зелене површине на којима власници неће моћи да граде, раде или да је продају. Срби остају номинални власници земље са којом ће располагати Кантон Сарајево, како то предвиђа најновији нацрт.
Комшићу је битно да понавља да је на „БиХ извршена агресија“, али се није запитао како је могуће да Срби старосједиоци на Жучи и другим дијеловима Сарајева буду агресори на своја имања или су, треба Комшића подсјетити, агресори муслимани који су протјерали Србе са вјековних сарајевских огњишта.
Нажалост, „златни љиљан“ их је протјерао у рату, док у миру наставља да и даље оптужује Србе да су агресори на своја имања.
