Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Данијел Егић, рекао је да ће програмом под називом „32 године – злочин без казне“, сутра у Братунцу бити обиљежено 32 године од српског страдања у средњем Подрињу и Бирчу.
Егић је истакао да су у Подрињу од 1992. до 1995. године почињени стравични и монструозни злочини над Србима, за које нико није процесуиран.
„Укупно је у Подрињу и Бирчу убијено више од 3.500 Срба“, рекао је Егић на конференцији за новинаре у Бањалуци.
Он је подсјетио да су муслиманске јединице из Сребренице током Одбрамбено-отаџбинског рата најчешће нападале српска села на највеће православне празнике, а на Петровдан 1992. године упале су села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне, убијајући све што су стигли, пљачакајући и палећи српску имовину.
Егић је рекао да су муслиманске снаге и након проглашења Сребреницом заштиженом зоном УН излазиле и наставиле да врше злочине над Србима.
Овогодишњи програм сјећања на страдале Србе у средњем Подрињу и Бирчу, почеће сутра у 9.00 часова служењем Свете архијерејске литургије у Цркви Успења Пресвете Богородице у Братунцу, уз началство Његове светости патријарха српског Порфирија, митрополита дабробосанског Хризостома и више архијереја, саопштено је из ресорног министарства.
У 11.30 часова кренуће литија од храма Успења Пресвете Богородице до гробља у Братунцу.
На градском и војничком гробљу у 12.00 часова биће служен парастос, положени вијенци и цвијеће, након чега је предвиђено обраћање званичника.
Помен се даје свим српским жртвама из средњег Подриња и Бирча у Одбрамбено-отаџбинском рату, а организује се поводом 32 година од великог страдања Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69 и заробљено 22 војника и цивила, од којих нико није преживио, а 10 се још води као нестало.
Муслиманске јединице из Сребренице су током Одбрамбено-отаџбинског рата, најчешће нападале српска села на највеће православне празнике, а на Петровдан 1992. године напале су села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне, убијајући све што су стигли, пљачкајући и палећи српску имовину.
Тако су наставили реализацију плана етничког чишћења започетог у априлу исте године, према којем су уништавали све што је српско, да би трагове постојања Срба на овим просторима потпуно затрли, јер су, осим убијања и прогона цивилног становништва и уништавања имовине, уништавали и српска гробља и богомоље.
Муслиманске снаге су током цијеле 1992. године нападале српска села и убијале и уништавале све што је српско.
Да би заштитиле српско становништво у Средњем Подрињу од уништења, Војска Републике Српске у прољеће 1993. године покреће контраофанзиву, али до ослобађања Сребренице тада није дошло због интервенције међународне заједнице, која је ову, тада муслиманску енклаву, прогласила заштићеном демилитаризованом зоном УН.
Муслиманска команда припремала је акције и користећи заштиту међународних војних снага /Унпрофор/ организовала је нападе на српске положаје, посебно 1995. године када су јаке снаге из заштићене зоне кренуле у напад на команду Главног штаба Војске Републике Српске, у Црној Ријеци код Хан Пијеска.
Тај напад је разбијен и убрзо је услиједило ослобађање Сребренице, која улази у уставно-правни састав Републике Српске у јулу 1995. године.
