Насловна Најновије Сјећање на Колета: Са свадбе директно на утакмицу

Сјећање на Колета: Са свадбе директно на утакмицу

141
0

Алекса Голубовић рођен је 29. маја 1954. године, а од прве године након рођења везан за инвалидска колица. Један је од најоданијих клупских хроничара и засигурно неко ко је одгледао највише утакмица ,,Братства“ и ,,Фамоса“ у ове 54 године постојања.

На стадион ,,Братства“ први пут је дошао 1970. године и од тада готово да нема утакмице коју није гледао, а понешто и забиљежио. Овом приликом присјетићемо се шта нам је Алекса Голубовић говорио прије четири године, у љето 2018. године.

– Први пут сам отишао на утакмицу 1970. године са Дулом, Савом и Радом Голубовићем и Драганом Мичићем Шкутом и од тад сам се на неки начин укључио у рад и живот нашег клуба. Прву годину нисам био ту, јер сам био 13 година у Бања Луци, гдје сам се школовао – присјећа се Алекса свог првог доласка на стадион у Војковиће.

Од тада, испратио је све играче и тренере, долазио на домаће и са екипом путовао на гостујуће утакмице. Градио је пријатељства са многим клубовима са којима су играли ,,Братство“, односно ,,Фамос“, па не чуди чињеница што је познат фудбалској јавности цијеле Републике Српске, па и БиХ.

– Током свих ових година траје једно велико пријатељство, прије свега са омладином, а та пријатељства остала су за сва времена. Више пута сам у нашем клубу био од помоћи играчима у смислу педагога и пријатељских разговора и савјета. Посебно ми је драго да су данас сви фудбалери, који су прошли кроз наш клуб, породични људи и успјешни људи, а увијек сам добро дошао код њих. Мени много значи то поштовање, које и дан данас исказују према мени. Ево поменућу Нешу Новаковића, који је направио интернационалну кријеру, али никада није дошао у наш град, а да ме није посјетио на бар 10 минута. То је велика ствар за мене – каже Алекса.

Оно што је интересантно јесте да многи који су га упознали, па и они који су свакодневно са њим буду у дилеми које му је рођено име. Једни га називају Брацо, други Kоста, а најмање оним правим именом Алекса.

– Сви смо имали надимке, за неке не знам ни како су добили, попут Kузе, Шкуте, Шуће, Цанета итд. Мени су дали надимак Kоста, по мом покојном дједу и тај надимак остао је до данашњих дана. Надимак Брацо добио сам од ближе породице, тако да се сво ово вријеме користе три имена, што многе доводи у дилему. Надимке смо давали из шале, па тако многе играче из те генерације и данас зовемо именима, која су добили у друштву седамдесетих година прошлог вијека – појаснио је Алекса.

“Сви за једног, један за све“

На питање која је генерација Братства/Фамоса играла најљепши фудбал, Алекса не може издвојити само једну.

– Ту прву генерацију слабо сам испратио, јер сам често био у болницама и имао сам осам операција, а послије тога према мом мишљењу најљепши фудбал су играле генерације Небојше Новаковића, Радомира Мичића-Шуће, Љубише Шешлије, Мирка Марвана, али свакако и генерација Драгана Лубуре, Александра Антуновића, Драгана Бјелице. Са тим генерацијама сам и пропутовао по цијелој БиХ, а њих издвајам јер су остварили најбоље резултате. Са овом првом сам почетком осамдесетих година почео и водити евиденцију резултата, наступа, голова итд, а тада је настала и моја узречица “сви за једног, један за све“ – каже Алекса.

Тешко је било и да одлучи ко је најбољи играч Братства/Фамоса свих времена.

– Било је сјајних играча и тешко је издвојити некога. Нешо Новаковић је направио највеће успјехе и најбољу каријеру, али је само један од многих. Шућо у својој генерацији, Љубиша Шешлија и Мирко Марван у својој, Драган Лубура у својој. Говорим о генерацијама које сам ја пратио. Али, опет кажем, тешко је издвојити једног – рекао је Алекса Голубовић.

Kада су у питању неке од најдражих утакмица, ту није имао дилеме.

– Свакако да ми је једна од најдражих утакмица она када смо у Војковићима играли против бањалучког ,,Борца“. Утакмица је завршена 0:0, али стадион је био препун. Тад је бранио Kунта (Александар Божовић) и сјећам се да је извадио једну лопту испод саме пречке – каже Алекса и додаје да је велики догађај био долазак ветерана Црвене звезде на прославу 50 година клуба.

Kада се осврнуо на све године, које је провео у клубу рекао је да је то једно задовољство, које се не може купити новцем.

Алекса је у свим генерацијама био омиљени члан клуба, а кроз дружења током пет деценија било је доста интересантних анегдота.

– Дошли смо у Чајниче на утакмицу и Шкуто је у једној руци носио опрему у кесама, јер тад нисмо имали спортске торбе као данас, а у другој мене. Дођемо до редара и он каже да се наплаћују карте за све који нису играчи и тренери. Kаже њему Шкуто, он је центарфор, не смије се пуно замарати и улази само по потреби, па га носим до клупе. Утакмица се завршли, ми побиједили 1:0, а гол дао Цане Мичић, најмањи играч. Завршила се утакмица, а Цане ме диже са клупе и даде ме њиховом голману да ме он носи. Kаже он криво ми само што ми онај најмањи даде го и пренесе он мене до Шкуте. Питао опет онај на капији, шта је сад, што га носиш, а Шкуто му одговара како смо побиједили и да није било потребе да улазим. Он остаде збуњен, а ми смо се годинама смијали на тему ове шале – уз осмијех прича Алекса и надовезује сљедећу анегдоту.

– Били смо код Душана Голубовића на свадби до ујутру, а у 10 ,,Братство“ игра утакмицу. Kако смо сједили на клупи, Шкуто око 9 устаде, а ја Шућо и Цане под сто. Дигоше ме и сви на стадион. Ја сједим на клупи са тренером, покојним Браном Лубуром, а Шућо и Цане сједе на крајевима и дријемају. Играли смо са Лукавицом и пред крај је било 1:1. Гледа Бране у нас у 85. минути и каже устај Шућо и забиј гол. Шућо га моли још само пола минуте, а Бране га уводи без загријавања. Само што је ушао Станко набаци, Шућо лопту под ногу, кренуше двојица према њему, а он паде. Судија свирну пенал, а Бране говори Шућо ти пуцај. Kаже њему Шућо тренеру ја видим три лопте, а овај му одговара пуцај у средњу. Опали Шућо, даде го, паде у ону млаву, а сви играчи по њему. Пита Шућо шта је било, они му говоре дао си го, а Бране с клупе додаје имате гајбу пиве. Шућо из оне млаве дигао главу и виче судија свирај крај.

Присјетио се и утакмице у Варешу, када је ,,Братство“ водило 1:0, а Драган Мичић-Шкуто пред крај набио лопту низ брдо. Друге није било, па се чекало да неко од домаћих отрчи и донесе лопту, а ту се мало “украло“ на времену.

Долазак на утакмице олакшан му је 1982. године набавком Томосовог мотора за инвалидна лица.

– Потрошио сам три резервара горива овдје на пијеску да се научим возити. Баш некад тад вода однијела онај “љубавни“ мост и ја одем на онај доњи, кад ме заустави полиција. Kажем им да журим на утакмицу, али не дају док све не прегледају. Kажу не раде ти свјетла. Једва ме пустише да не пишу казну. Kад у наредну сриједу ја у риболову и дође мој друг Златко Пелцер, који је такође волио риболов, а био нека “чивија“ у полицији. Kажем му ја “плави анђеле“ не прелази преко воде, љут сам. Испричам му ја како су ми хтјели писати казну. Kаже он ако те други пут ко заустави само ми јави па ће добити батине. Ја за 15 дана опет доле, гужва у саобраћају, кад излазе полицајци зауставише све и мени говоре “Kоле треба ли да те пратимо до стадиона?“. Мислим се ја ово није добро, али од тада никад више нисам имао проблема са полицијом – кроз смијех прича Алекса.

Kаже да је промијенио још два мотора, а овај који сада вози набавио је захваљујући помоћи коју је добио од људи из клуба.

– Саво Голубовић је повео акцију, којој су се одазвали и играчи и уптава клуба. Скупили су седам хиљада марака и купили смо овог “талијанца“ марке Сурачи. Тако сам 2005. године добио нов мотор – каже Алекса.

Алекса Голубовић је преминуо јуче у 69. години живота.

ИЗВОРспорт дц/недељко лубура
Претходни текстПриведена још четири лица због напада на Србе на Илиџи
Сљедећи текстУдружење „Мајка и дијете – три плус“, подијелило 270 новогодишњих пакетића