Албанци су 17. и 18. марта 2004. године, извршили погром над српским народом на Косову и Метохији, што је један од највећих мирнодопских злочина у новијој европској историји, који због размјера и посљедица многи пореде са нацистичком „Кристалном ноћи“ и за који готово нико до сада није одговарао.
Непосредан повод за погром прије 21 годину било је објављивање вијести о утапању тројице албанских дјечака у ријеци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за шта су албански и свјетски медији лажно окривили Србе из сусједног села Зупче.
У највећем етничком чишћењу Срба након НАТО агресије 1999. године, према подацима ОЕБС-а, убијено је 19 цивила, од чега осам Срба и 11 Албанаца, расељено је 4.500 Срба, од којих се већина није вратила у своје домове, а спаљено је 39 цркава и манастира.
Етнички је очишћено шест градова и девет села, порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 друштвених објеката, уништена су и 72 возила УН, а уништено или до темеља спаљено 39 храмова Српске православне цркве /СПЦ/, међу којима 18 споменика културе, попут Храма Богородице Љевишке у Призрену.
Тучено и малтретирано је око 900 особа, те су уништена многа српска црквишта и вјерска обиљежја, гробља и споменици, спаљене су српске куће и оскрнављени културно-историјски споменици.
У немирима је учествовало између 50.000 до 70.000 Албанаца, а све се то дешавало у присуству 30.000 припадника Кфора, 3.000 Унмика и 6.000 такозване косовске полиције.
Етнички је очишћена Приштина, Срби протјерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошевца, Штимља, Подујева, Гњилана, Липљана, Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, као и из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.
Осим напада на Србе, Албанци су нападали и снаге КФОР-а и УНМИК-а, тако да је велики број припадника ових снага теже или лакше повријеђен.
Када је ријеч о људским жртвама у погрому, у великим сукобима у Косовској Митровици убијена је Јана Тучев, на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић, у запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић, у селу Драјковце убијени су Добривоје Столић и његов син Борко.
У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић, у Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је и тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од посљедица пребијања, преминуо у врањској болници.
У Косову Пољу све српско је уништено, а из своје куће извучен је Златибор Трајковић и, наочиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, послије чега је преминуо, а у Липљану је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана.
У Призрену су спаљени Саборни храм Богородице Љевишке из 12. вијека, Црква Светог Спаса из 14. вијека и Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. вијека.
Спаљени су и Црква Светог Николе Тутићева из 14. вијека, Црква Светог Георгија Руновића из 15. вијека, Црква Свете Недеље из 14. вијека, Црква Светог Пантелејмона из истог периода и Црква Светих Козме и Дамјана из 14. вијека.
Запаљен је манастир Светих архангела, а братство од седам монаха је евакуисано, истовремено албански екстремисти су запалили и зграду Богословије „Кирило и Методије“ и зграду Епископије, у којој се налазило сједиште владике рашко-призренског.
У подруму изгорјеле Богословије пронађено је угљенисано тијело Драгана Недељковића из Призрена.
Дан послије, 18. марта, код њемачке базе КФОР-а у Призрену, дошло је до сукоба између екстремних Албанаца и међународних мировних снага, када су Албанци покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен.
Најтежи ударац претрпјела је Богородица Љевишка у Призрену и њен највреднији живопис, портрети српског и европског средњег вијека, који је спаљен, међу којима Христос Призренски и Богородица с котарицом.
Страдали су и вриједна збирка икона у Цркви Светог Ђорђа, као и живопис и иконостас донијет из Сентандреје, опљачкане и друге цркве у Призрену, Косовској Митровици, Штимљу, Вучитрну, Урошевцу и другим мјестима захваћеним погромом, а потпуно уништен најважнији иконостас у Приштини, настао у мајсторским радионицама у Дебру.
Уништене су књиге и библиотеке, па је забиљежено да је дио калдрмисане призренске улице у старом насељу Поткаљаја био затрпан уништеним књигама, запаљене су књиге у храму Светог Саве у јужном дијелу Косовске Митровице, у епископској резиденцији и Богословији „Свети Кирило и Методије“, у манастиру Светих архангела у Косову Пољу, у Основној школи „Свети Сава“, у средњошколском центру у Обилићу…
Албанци су уништили монашко гробље манастира Девич у Дреници, те спалили српско повратничко село Бело Поље, гдје су порушени крстови на гробљу.
На старом гробљу код Цркве Светог Николе у Приштини поломљена је већина крстова, а урушене су и мермерне плоче које су покривале гробна мјеста и пале на посмртне остатке.
Према изворима УН, послије окончања сукоба 1999. године са Косова и Метохије протјерано 236.000 Срба, Рома и Албанаца, док су се остали повукли у сеоска и мала градска гета чувана жицом и војницима Кфора, да је уништено 148 цркава и манастира.
Отето је и нестало 1.080 Срба и Рома, од којих 500 није пронађено, а за многе од њих сумња се да су завршили као жртве трговине органима.
Починиоци су већином остали некажњени, жртве су игнорисане, а исељавање неалбанског становништва са Косова и Метохије настављено је до данас.
