Настављајући етничко чишћење средњег Подриња и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, јаке муслиманске снаге од неколико хиљада војника из Сребренице под командом Насера Орића, напале су у зору 16. јануара 1993. године српска села око Скелана.
Тог дана убијено је чак 69 становника овог краја, а двије трећине страдалих били су цивили, међу којима и неколико дјеце.
Рањено је 165 мјештана. Од 30 заробљених, половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима, а њих четворо још се воде као нестали.
Најмлађа жртва био је петогодишњи Александар Димитријевић, а његов брат Радислав имао је 11 година. Са мајком Милицом покушали су избјећи у Бајину Башту, али су код граничног моста погођени непријатељским куршумима.
Тада малољетни Цветко Ристић из Кушића, остао је без цијеле породице, куће и имовине. Убијени су му родитељи и сестра, а братовљеве посмртне остатке још није пронашао. Кућа му је обновљена 16 година након рата.
За бројне масовне злочине које су муслиманске снаге починиле над Србима у Подрињу, па и за ове у Скеланима, ни након 33 године нико није одговарао, а нису били обухваћени ни оптужницом против Орића у процесу пред Судом БиХ, који је окончан његовим ослобађањем.
