Ако је наступило вријеме домаћих рјешења, онда будућност међународног надзора мора постати предмет једнако озбиљне расправе као и политичко дјеловање институција чији рад тај надзор оцјењује директор Канцеларије за међународну сарадњу Ана Тришић Бабић.
На сајту Канцеларије за међународну сарадњу објављен је став о извјештају ОХР-а Савјету безбједности Уједињених нација.
Текст преносимо у цијелости:
Поводом 70. извјештаја ОХР-а Савјету безбједности УН, указано је на потребу преиспитивања међународног надзора у БиХ, уз нагласак на поштовање Дејтонског споразума, демократски легитимитет институција Републике Српске и преузимање пуне одговорности домаћих политичких представника.
Седамдесети извјештај високог представника Савјету безбједности Уједињених нација поново потврђује да је ОХР, готово 31 годину након Дејтона, занемарио привремену природу свог мандата и наставља да дјелује као да је ријеч о трајној институцији политичког поретка Босне и Херцеговине. Посебно је значајно то што се такав приступ наставља управо у тренутку када Сједињене Америчке Државе отворено поручују да је вријеме наметљивих међународних интервенција завршено и да одговорност за будућност Босне и Херцеговине морају преузети представници њена три конститутивна народа.
Став САД у Савјету безбједности Уједињених нација био је јасан, да они напуштају политику изградње држава и наметљивих међународних интервенција те да је вријеме за домаћа рјешења која ће предводити представници три конститутивна народа Босне и Херцеговине.
Та порука отвара озбиљно питање политичке досљедности међународног приступа Босни и Херцеговини. Ако се одговорност за политичке процесе жели вратити домаћим представницима, онда се мора објаснити како се тај циљ усклађује са даљим задржавањем ванредних овлашћења за наметање закона, смјењивање демократски изабраних званичника и надзирање политичких процеса.
Чињеница да вршилац дужности високог представника, чији статус није једногласно прихваћен на међународном нивоу, износи далекосежне оцјене о уставном положају Републике Српске, њеним надлежностима и политичком дјеловању, док истовремено изостаје озбиљна расправа о будућности самог ОХР-а, отвара питање институционалног легитимитета и граница међународног надзора.
Институционални континуитет не може сам по себи бити замјена за политички легитимитет, као што ни дуготрајност одређеног механизма не може бити оправдање за његово неограничено трајање.
Република Српска свој уставни положај темељи на Дејтонском мировном споразуму и Уставу Босне и Херцеговине. Нјене надлежности нису питање политичке наклоности међународних званичника, него саставни дио уставног поретка успостављеног мировним споразумом.
Република Српска има демократски изабране институције, континуитет редовних изборних циклуса и грађане који својом сувереном вољом одлучују о њеној политичкој будућности. Посљедњи општи избори, спроведени уз биометријску идентификацију бирача и скенирање гласачких листића, додатно су оснажили транспарентност изборног процеса и потврдили значај демократских механизама на којима почива њен политички систем.
Избори нису само поступак којим се одлучује ко ће вршити власт. Они су темељ демократског легитимитета и легалитета, израз суверене воље грађана који својим гласом повјеравају политички мандат, оцјењују резултате претходног мандата и одређују смјер будућег политичког развоја.
Управо у томе лежи темељ аргумента за преузимање пуне одговорности домаћих институција. Република Српска није простор без демократске традиције, политичког плурализма и институционалног капацитета којем је потребно трајно међународно управљање. Њени грађани кроз демократске процесе бирају своје представнике, обликују политичке односе и одлучују о смјеру развоја својих институција. Демократска зрелост не доказује се одсуством политичких разлика, него способношћу да се о њима одлучује кроз институције и вољом грађана.
У том свјетлу амерички став о домаћим рјешењима добија пуно политичко значење. Одговорност коју домаћи представници треба да преузму није нешто за шта тек треба створити демократски темељ. Тај темељ већ постоји у изборној вољи грађана, уставном положају Републике Српске и институцијама које из те воље црпе свој мандат.
Преузимање одговорности стога не значи почетак неког новог политичког експеримента, него ослањање на постојећи демократски и уставни поредак, уз повјерење у демократски изабране представнике да самостално доносе одлуке у оквиру својих надлежности, постижу политичке договоре и одговарају за њихове резултате. То подразумијева и способност да властитим политичким иницијативама, реформама и развојним политикама наставе да унапређују институције, јачају привредне и друштвене капацитете и стварају услове за дугорочну стабилност и напредак. Демократска одговорност није само способност управљања постојећим стањем него и право и обавеза да се оно унапређује у складу с потребама и очекивањима грађана. Управо на тој основи треба разматрати будућност међународног надзора и преузимање пуне одговорности домаћих институција.
Зато се политичко залагање за заштиту ентитетских надлежности и преиспитивање њиховог ранијег преноса не може само по себи поистовјећивати с угрожавањем мира или намјером за отцјепљење. Уставни поредак обавезује све његове учеснике, а промјене надлежности морају се спроводити прописаним поступцима. Међутим, право на политичко залагање за другачије институционално уређење не престаје да постоји зато што се такав став не подудара с политичким очекивањима међународних представника.
Исто тако, међународна сарадња Републике Српске не може се унапријед поистовјећивати са самосталним вођењем спољне политике. Уставна надлежност институција Босне и Херцеговине за вођење спољне политике не искључује међународну комуникацију и сарадњу ентитетских институција у привредним, културним, развојним и другим областима које припадају њиховим надлежностима.
Представљање институционалних ставова Републике Српске и одржавање односа с међународним партнерима потребно је разликовати од преузимања овлашћења за вођење спољне политике Босне и Херцеговине. Границе тих активности одређују Устав и важећи правни оквир, а не сама чињеница да ентитетска институција дјелује у међународном простору.
Ни захтјеви Народне скупштине Републике Српске за затварање ОХР-а не могу се само због свог садржаја представљати као безбједносна пријетња. Демократски изабрана скупштина има право да заузима политичке ставове о будућности међународних институција. Политичко неслагање с одређеним моделом међународног надзора само по себи не представља оспоравање мира.
На демократске и правне проблеме повезане са бонским овлашћењима упозорила је још 2005. године Венецијанска комисија Савјета Европе, посебно у погледу наметања закона, смјењивања званичника и недостатка дјелотворне правне заштите. Нјена препорука о постепеном напуштању таквог модела и данас је важна за расправу о будућности међународног надзора.
Суштински проблем није само у томе колико дуго међународни надзор траје, него и у томе што се с протеком времена мијења оправдање за његово постојање. Овлашћења успостављена као одговор на ванредне послијератне околности не могу се деценијама оправдавати искључиво позивањем на околности у којима су настала. Њихова даља примјена захтијева образложење у односу на данашње политичке и институционалне прилике.
У томе се налази и темељна противрјечност дуготрајног међународног надзора: институције којима треба постепено препустити одговорност истовремено се посматрају као разлог због којег се одлаже њено потпуно преузимање. Такав однос отвара питање да ли постојећи модел ствара услове за сопствени завршетак или његово трајање постепено постаје самосталан политички циљ.
Управо зато је од 70. извјештаја високог представника оправдано очекивана озбиљна анализа будућности ОХР-а, преосталих функција међународног надзора и услова за његов завршетак. Умјесто тога, извјештај наставља да оцјењује политичке процесе у Републици Српској, док питање сопствене институционалне будућности остаје без јасног одговора.
Република Српска остаје опредијељена за мир, стабилност, међународну сарадњу и досљедно спровођење Дејтонског мировног споразума. Заштиту свог уставног положаја и надлежности наставиће да заступа правним, институционалним и дипломатским средствима, уз поштовање права свих конститутивних народа и грађана Босне и Херцеговине.
Готово 31 годину након Дејтона, успјех међународног ангажмана не може се мјерити трајањем ванредних овлашћења, него способношћу домаћих институција да преузму одговорност за политичку будућност Босне и Херцеговине. Демократски избори доказ су да домаће институције имају капацитет да носе ту одговорност.
Ако је наступило вријеме домаћих рјешења, онда будућност међународног надзора мора постати предмет једнако озбиљне расправе као и политичко дјеловање институција чији рад тај надзор оцјењује.
Мир успостављен Дејтонским споразумом мора се очувати поштовањем уставног поретка, политичким дијалогом и одговорношћу домаћих институција. Међународни надзор не може бити замјена за ту одговорност нити његово трајање може само по себи бити доказ његове оправданости.
