Српски члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић истакла је да Кристијан Шмит чини ствари и унутрашње односе у БиХ још лошијим и затрованијим него што је то учинио Педи Ешдаун и да је отишао и корак даље јер је уз БиХ, дискредитовао и Европску унију и њихову одлуку о отпочињању преговора са БиХ.
Цвијановић је нагласила, ако је појединац тај који умјесто демократски изабраних институција мијења законе, онда БиХ треба избацити и из УН и са европског пута и не глумити више да смо демократско друштво.
Обраћање српског члана Предсједништва БиХ Жељке Цвијановић Срна преноси у цијелости:
Упорно слушамо оптужбе на рачун институција и званичника Републике Српске да раде против Дејтонског споразума, да урушавају заједничке институције на нивоу БиХ и друге сличне бесмислице.
Ми упорно понављамо да смо за поштовање Устава БиХ, територијалног интегритета и посебно суверенитета БиХ и да све то што би требало бити обиљежје једне нормалне државе не нарушавају ни функционери, ни институције Републике Српске, већ да се то годинама урушавало дјеловањем разних високих представника и страних амбасада, као и спрегом бошњачких и страних судија у Уставном суду БиХ.
Оно што ради Кристијан Шмит, који није прошао процедуру именовања у Савјету безбједности, најбоља је илустрација и њихових намјера, али и посљедица до којих нас је то довело.
АКО СТРАНАЦ НАСТАВИ ДА ДОНОСИ ОДЛУКЕ, БиХ ТРЕБА ИЗБАЦИТИ ИЗ ЧЛАНСТВА У УН И СА ЕВОПСКОГ ПУТА
Повеља УН јасно забрањује да било ко управља државом осим њених надлежних институција и управо зато Дејтонски споразум није ни дао право високим представницима да управљају БиХ јер би тиме била прекршена Повеља и њен врховни правни принцип суверене једнакости свих држава.
Члан 78 Повеље УН забрањује старатељство/протекторат над било којом државом чланицом УН. Значи, тачно је да на сцени имамо угрожавање Дејтонског споразума, али није тачно да се то чини дјеловањем Републике Српске, већ управо дјеловањем страног фактора.
Ако ово узмемо у обзир, јасно је да је чланство БиХ у УН врло дискутабилно, као и њено учешће у процесу европских интеграција, јер ни једно, ни друго не трпи постојање неизабраних појединаца који намећу своју вољу демократски изабраним институцијама настојећи да узурпирају њихова овлаштења.
Чујемо тврдње да је Дејтонски споразум нападнут и угрожен више него икада и с тим се слажемо јер видимо да се у БиХ упорно промовише принцип да неки странац може да ради све оно што у свакој нормалној земљи раде једино и искључиво демократски изабране домаће институције. Ту лежи одговор зашто се БиХ налази у перманентој кризи. Уз бројне друге раније примјере, у прилог тој тврдњи може послужити и ово најновије настојање наметања измјена Изборног закона од таквог појединца.
Често имамо ситуацију да управо те земље и њихови амбасадори који највише критикују Републику Српску, руше домаће договоре. И томе смо у два наврата свједочили у посљедње вријеме након што су странке које на нивоу БиХ чине власт постигле договор у на састанку у Лакташима, а потом и у Сарајеву.
Дакле, не угрожавамо ми Дејтонског споразума, већ трпимо угрожавање од страног фактора.
Ако су високи представници ти који умјесто домаћих институција мијењају законе и суспендују ентитетске уставе, онда БиХ треба избацити из чланства УН, или ако смо чланица УН онда високе представнике треба свести на мјеру коју су добили по међународном праву, а то је да координише напоре домаћих страна, као и да буде изабран по процедури коју предвиђа међународни споразум.
Такође, ако је појединац тај који умјесто демократски изабраних институција мијења законе, онда БиХ треба избацити и са европског пута и не глумити више да смо демократско друштво.
Често кажу и да су мјере које предузима Република Српска опасне. Ми дубоко вјерујемо да су мјере које предузимају високи представници и поједини амбасадори западних земаља, као и Уставни суд БиХ опасне, јер руше уставни поредак земље на који су све стране дале своју сагласност, а не би је дале да су знале да ће се тај споразум овако брутално, недемократски и насилно мијењати у пракси.
Дјелује да се Кристијан Шмит такмичи са лошим насљеђем Педија Ешдауна и настоји да учини ствари и унутрашње односе у БиХ још лошијим и затрованијим него што је то учинио наведени господин. Дјелује да је Шмит отишао и корак даље јер је уз БиХ, дискредитовао и Европску унију и њихову одлуку о отпочињању преговора са БиХ.
Тврдње да Република Српска поткопавањем заједничких институција поткопава и Дејтонски споразум су бесмислица која им служи као параван за обрачун са демократским институцијама Српске и њеним демократски изабраним представницима.
Реалност је сасвим другачија од тих њихових лажљивих тврдњи, јер Српска промовише принцип уставности што је најнормалнија ствар у свакој демократској и цивилизованој земљи.
Однос страног фактора према Уставном суду БиХ је такође лицемјеран јер од домаћих институција траже апсолутно поштовање одлука тог суда, али га сами не поштују. Један од примјера је и то што Кристијан Шмит и његови ментори не поштују образложење Уставног суда БиХ о именовању високих представника јер је исти тај Уставни суд рекао да би неко био високи представник мора проћи процедуру именовања и релевантном резолуцијом Савјета безбједности.
Кристијан Шмит нити је прошао ту процедуру именовања, нити дјелује у складу са овлаштењима и мандатом који су високи представници добили Анексом 10 Дејтонског споразума, већ управо мимо свега тога настоји да дјелује као законодавац, тужилац и судија и тако руши Дејтонски споразум и БиХ, и тиме портврђује да земља нема никакав суверенитет већ је најобичнији полигон за експериментисање појединих страних актера.
Рушење Дејтонског споразума је рушење БиХ, то је тачно, као што је тачно и то да је рушење правне државе рушење БиХ, само није тачно да то ради Република Српска, али је тачно да то упорно, дрско и брутално раде поједини страни актери.
Наравно, могли бисмо се с правом запитати зашто ЕУ толерише то да један неизабрани страни појединац супституише демократске домаће институције или да тај појединац нпр. мијења кривични закон и прописује да ако се не поштују његове недемократске одлуке онда домаћи демократски изабрани представници иду у затвор. Шта је у томе компатибилно са ЕУ, или са демократијом или са правном државом? Ништа.
Ако је ништа, онда се можемо запитати да ли је и наше кретање ка ЕУ истинито или је у питању још једна манипулација. Ако је дозвољено да се Кристијан Шмит убацује у тај процес, онда јесте манипулација, јер ЕУ захтијева пуни демократски капацитет институција које се крећу путем ка чланству.
БЕЗ ПРЕДСТАВНИКА СРПСКЕ И ЊИХОВЕ УЛОГЕ НЕ БИ БИЛО ПОЧЕТКА ПРЕГОВОРА СА ЕУ
Чујем бошњачке политичаре који се хвале и себи приписују заслуге за почетак преговора са ЕУ. Ако си мало присебан на политичкој сцени, а поготово реалан, онда би знао и да то не би било могуће без представника из Републике Српске и њихове улоге у испуњењу одређених обавеза.
Уосталом, то је недавно изјавио и европски комесар за проширење рекавши јасно да реформе не би биле усвојене без Републике Српске и њених актера. Значи, од запада често помињани, Милорад Додик и Република Српска су конструктиван партнер осим онда ако се руши Дејтонски споразум, јер се том работом баве други, лицемјерно настојећи да оне који бране Дејтонски споразум оптуже за његово рушење.
И још једном јасно да поновим – ти закони не би били усвојени без представника из Републике Српске, значи ми ништа не опструишемо. Милорад Додик и Република Српска су конструктиван партнер осим у ситуацијама кад се руши Дејтонски мировни споразум и томе ће наставити да се противе упркос политички мотивисаним судским процесима.
Сецесионистичка политика је изнуђена политичким апетитима бошњачких политичара који упорно злоупотребљавају заједничке институције и недемократским интервенционизмом страног фактора – Уставни суд који креира нова уставна рјешења умјесто да штити Устав, високих представника који мијењају законе, ентитетске уставе и слично мимо мандата који су добили Дејтонским споразумом…
Санкције домаћим политичарима су доказ да они који их уводе уопште немају никакву визију како се проблеми могу превазићи. Они не желе ни да се ЕУ процеси одвијају на европски начин по утврђеним правилима. Кристијан Шмит и његови управници су у страху да би ЕУ могла бити успјешна.
Наводи се понекад примјер да је на примјер Њемачка суспендовала три пројекта у Републици Српској. У чему је поента, ако су се одмах јавиле двије ЕУ земље које су спремне да их преузму и реализују? Шта је уствари овдје циљ, да без поговора прихватимо да неки странац појединац може да буде изнад демократски изабраних институција и да прихватимо да Уставни суд треба да креира умјесто да штити устав своје земље?
Кажу често и како су у Републици Српској скептични према ЕУ или како блокирају кретање ка ЕУ. То је најобичнија глупост. Република Српска заговара уставност БиХ, а и врло је заинтересована за европски пут јер он подразумијева да ћемо се ријешити баласта који представљају ОХР и стране судије. Осим тога, то ће значити и успјешнију борбу са исламским радикализмом и екстремизмом који оптерећује БиХ.
НИКО НЕ ЖЕЛИ ЖРТВОВАТИ СРПСКУ ЗБОГ ЕВРОПСКОГ ПУТА
Вјерујемо да већина грађана и даље жели ЕУ пут упркос лошим вијестима које долазе из ЕУ због оптерећене економске ситуације и повећаних трошкова живота.
Међутим, нико не жели жртвовати Републику Српску због кретања ка ЕУ. Имамо различите ставове унутар БиХ по бројним важним питањима као што су улога међународног фактора као што су ОХР, стране судије, НАТО пут и слично, али у вези са ЕУ постоји сагласност.
Пресуда Европског суда за људска права против БиХ – апелација Славен Ковачевић –
донесена је на темељу Протокола 12 Конвенције о заштити људских права и основних слобода коју је БиХ као једна од првих чланица Савјета Европе потписала 2002. године, а ратификовала 2003. године.
Прва пресуда коју је Европски суд за људска права донио на основу Протокола 12 била је пресуда у предмету „Сејдић и Финци“.
Чињеница је да је тек 20 од 46 земаља чланица Савјета Европе ратификовало поменути протокол и само 10 од 27 чланица Европске уније, тако да ни ова посљедња пресуда, као ни претходне донесене на основу тог протокола, не требају бити услов на европском путу БиХ.
У пракси значи да неки Сејдић, Финци или Ковачевић, ако би били држављани Француске, Њемачке, Данске, Белгије, Шведске, Италије, Ирске, Аустрије или Пољске, Латвије или Литваније, не би могли уопште поднијети тужбу на основу Протокола 12, па је апсурдно и лицемјерно да лекције о људским правима држе представници земаља које нису ни ратиФиковале Протокол 12.
У ЊЕМАЧКОЈ УСТАВНИ СУД ПРОГЛАСИО НЕУСТАВНИМ ЕЛЕКТРОНСКО ГЛАСАЊЕ
У скоро свим државама у Европи избори се посљедњих десет година одржавају на традиционални начин „папир и оловка“. На примјер у Њемачкој је Уставни суд прогласио неуставним и забранио употребу електронских уређаја за гласање. Дјелимичан изузетак су Белгија и Француска, те Естонија.
У четири европске државе проводио се пилот пројекат електронског гласања, који није настављен (у Ирској, Италији, Норвешкој и Уједињеном Краљевству). У два случаја дошло је до потпуног прекида у примјени електронског гласања (у Холандији и Њемачкој).
Тренутно се у само двије државе примјењује електронско гласање, у Белгији и Француској, али не у цијелој држави јер се у Француској користи само у неколико градова, док се у Белгији примјењује у једном дијелу државе – у Фландрији и регији главног града Брисела, а у Валонији само у неким општинама.
БиХ ИМА СОПСТВЕНИ ИСЛАМСКИ ПОКРЕТ ОДГОЈЕН НА ДОМАЋЕМ ТЕРЕНУ, АЛИ ЗА ТО ПОСТОЈИ ЗАВЈЕТ ЋУТАЊА СТРАНАЦА
Иако су европски службеници задужени за безбједност упозоравали да постоји „огроман ризик од терористичких напада у ЕУ“ током божићних празника, а директор ФБИ Кристофер Реј упозорава Американце да се терористичке пријетње у САД на одређени начин приближавају „историјском нивоу“, у БиХ се одвија другачија реторика.
Крајем новембра министар одбране Зукан Хелез је очито намјерно лансирао лажну причу о постојању наводно руских паравојних кампова за обуку на простору Републике Српске гдје је сада то тема коју је у јавност избацио Хелез. Урадио је то из два разлога – прво да привуче међународну пажњу причом о Русима и Републици Српској, а посебно да би исту ту међународну пажњу склонио са теме коју су посљедњих мјесеци поново проблематизовале поједине стране обавјештајне службе и страни институти који се баве безбједносним питањима.
Иако су ову информацију одмах демантовале НАТО снаге у БиХ, као и ЕУФОР, Хелез је ипак накратко успио да одвуче пажњу од једног реалнијег и озбиљнијег проблема, а то је континуирана пријетња коју широм Европе али и САД представљају балкански исламски екстремисти, при чему значајну улогу имају они који су везани за БиХ.
Након распада Исламске државе 2017. године, релативно мала пажња је посвећивана балканском исламистичком покрету упркос чињеници да су у једном период БиХ и Косово означени као простори који су обезбјеђивали већи број добровољаца ИСИС-а по глави становника у односу на било који други дио Европе.
Балкан је, такође, у много чему служио и као логистичко чвориште за активности ИСИС-а у Европи. Треба се присјетити да је Студија о финанисарњу тероризма из 2015. године утврдила да су припадници ИСИС-а дали инструкцију да донације треба усмјеравати кроз БиХ или Турску, при чему се БиХ сматрала сигурнијом опцијом.
Такође, неколико исламских вјерских службеника из БиХ играло је водећу улогу у регрутовању локалних муслиманских добровољаца за „Исламску државу“. Нусрет Имамовић, лидер вехабијске заједнице у Горњој Маочи, означен је од америчког Стејт департмента као један од 10 глобалних терориста 2014. године.
С друге стране, Билал Боснић, такође екстремиста из БиХ, означен је у италијанским медијима као „ИСИС ловац на главе у Европи“.
Колапс „Исламске државе“, нажалост, није значио и распад балканског исламског екстремистичког покрета јер на примјер посебно БиХ има и сопствени исламски покрет, одгојен на домаћем терену, који је увелико резултат живота и дјеловања претходних лидера, чак и Алије Изетбеговића који је деведесетих година прошлог вијека свесрдно поздравио долазак у БиХ хиљада исламских екстремиста из Сјеверне АФрике, Блиског истока и јужне Азије, као што је свесрдно дочекао и доток милијарди долара од муслиманских донаторских земаља и исламских „мисионарских организација“ с намјером ширења екстремних форми радикализма.
Постоји један завјет ћутања када је у питању међународна заједница. Ово су теме које нису нимало популарне и они су ти који у суштини нису дозволили да се развије дискусија о томе, у сврху лијечења, а не прозивања некога.
ТАМНА МРЉА У БиХ – КРИСТИЈАН ШМИТ
Ми смо данас у ситуацији у којој смо на почетку једног процеса који би требао бити поздрављен од политичких актера у БиХ, а то је ствар која се односи на почетак преговора са ЕУ. Наравно да тамну мрљу на то представља покушај Кристијана Шмита да он буде тај који умјесто домаћих актера мијења закон.
Наравно да је мрљу на то бацио и правосудни процес који се дешава чисто политички, који опет подразумијева поново интервенцију Кристијана Шмита, човјека који није изабран на позицију високог представника, а на силу жели да је обавља.
То је резултирало промјеном Кривичног закона по којем неко, било ко од нас, ако се не слаже да странац треба да намеће нешто, треба да иде на суд и у затвор. Везано за оно што је претходних дана урађено са Изборним законом, не желим да полемишем са суштином.
Много онога што је предвиђено измјеном Изборног закона предвиђено је и неким нашим активностима и идејама о којима смо раније говорили. Са 70 одсто, а нећу рећи да се слажем са свим јер тамо препознајем и врло лоше намјере о којима је говорио и предсједник Владе, али ако погледамо техничку страну онда би човјек могао рећи да нема ништа против да се унаприједе одређени процеси.
Међутим, овдје је ствар принципа – ко је тај ко доноси, ко је тај који мијења законе и ко је тај ко се креће ка Европској унији. Сигурна сам да је ово што је урадио Кристијан Шмит било са намјером да покажу да су изнад Европске уније, а не само изнад БиХ коју дискредитују годинама и играју се као са звечком.
Они су овдје одлучили да задају ударац и Европској унији и да им након њихове одлуке да почну преговоре са БиХ покажу ко је газда. Мора да се зна да онај ко унапријед, прије састанка домаћих лидера, каже шта може, а шта не, да тај мисли да је газда. Мора да се зна и да онај ко након састанка каже шта се може, а шта не, такође мисли да је газда. Газда је и онај ко мисли да може да промијени закон, а да сви ви сједите ту безвезе, зато што су грађани одлучили да изађу и некога бирају, а исто тако и ваше колеге у парламенту БиХ.
Мислим да су то ствари које су недопустиве. Заиста очекујем да ће и Народна скупштина имати продуктивну расправу и да умјесто отварања политичких ровова свако треба да се замисли шта је будућност Републике Српске ако се од нас очекује да прихватамо овакве ствари.
Каква би то била будућност и шта онда нудимо грађанима? Од колега у Федерацији БиХ смо чули како ће гласови коначно бити оно што су рекли бирачи, а не бројачи. Знате ли колико је то обезвређивање цјелокупног изборног процеса до сада, зато што је неко незадовољан изборним резултатима. Нипошто не бих рекла да је изборни процес лишен у потпуности одређених мањкавости и сигурно је да има девијација које се требају отклањати.
Толико је извјештаја међународних организација који су говорили и писали у извјештајима да су избори слободни, фер, демократски, урађени по процедурама и међународним стандардима. Овдје се настоји наћи изговор за оно што ради појединац Кристијан Шмит.
Мислим да све институције у БиХ, а не само оне у Републици Српској, требају коначно почети да се понашају као институције. Када то кажем мислим на ове друге, а не на наше које се већ понасају као институције и придржавају се међународног споразума.
Знамо шта тамо пише, а шта не и знамо на шта имамо право, а на шта не. Према томе, очекујем да Народна скупштина Републике Српске не посматра ову тему као изнуђено питање или нечији хир, јер није ни једно, ни друго. Питам се шта даље, ако је нормално да вам неко наметне овакав закон!? Шта се онда дешава са сљедећим стварима!?
