На данашњи дан 1892 рођен југословенски аутократа хрватског поријекла Јосип Броз Тито, доживотни предсједник СФРЈ и Савеза комуниста Југославије, који је неограниченом личном влашћу управљао Југославијом 35 година.
У бившој СФРЈ 25. мај је помпезно прослављан – уз централни слет на стадиону ЈНА и предавање слављенику штафетне палице, која је претходно данима ношена широм земље, што је подразумијевало огромне трошкове – мада се тачан датум његовог рођења, заправо, не зна. Као аустроугарски фелдвебел /каплар/ у Првом свјетском рату учествовао је у војном походу на Србију, у саставу 25. пука 42. хрватске домобранске дивизије, јединице која је починила најстрашније ратне злочине над десетинама хиљада српских цивила у Мачви у јесен 1914. Убрзо потом унапријеђен је у чин цугсфирера /водник/ и одликован је сребрном медаљом за храброст, а 1915. је заробљен на Источном фронту.
Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1920, а 1937. њен генерални секретар, вољом совјетског диктатора Јосифа Стаљина, послије смјењивања и стријељања Јосипа Чижинског /Милана Горкића/. Радио је 1936. и 1937. у Коминтерни у Москви у вријеме најжешћих чистки, у којима су ликвидирани и многи југословенски комунистички прваци. Као вођа КПЈ водио је у Другом свјетском рату устанак против Нијемаца од 1941, а 1943. је успио да изолује ривалски четнички покрет коме су савезници ускратили подршку. По уласку у Србију снаге под његовом командом су 1944. и 1945. ликвидирале без суђења десетине хиљада људи, само у Београду најмање 12.000. Одолио је снажном Стаљиновом притиску 1948, чиме је задивио свијет, али се, при томе, обрачунао с присталицама Москве типично стаљинистичким методама.
Одмах по окончању Другог свјетског рата, без суђења или у монтираним судским процесима на смрт је осуђен веома велики број Срба. Пошто је овај период и даље обавијен велом тајне, постоје само процјене о броју убијених. А оне се крећу од неколико хиљада до чак 50.000 Срба убијених од стране комунистичке власти. Многи међу убијеним су били потпуно недужни, а убијени су под изговором да су сарађивали са окупатором.
О чему се у ствари ради? Ради се о томе да су пред пријеким комунистичким судовима убијани виђенији Срби и да је махом страдала српска интелигенција и буржоазија, јер су комунисти знали да од њих пријети највећа опасност по њихов режим. Такође, овај период је био период државне пљачке над богатијим становницима, којима је немилице одузимана имовина. И ови злочини су у великој мјери гурнути у страну и о њима се није ни причало, ни писало. И то је била једна од табу тема у Титовој комунистичкој Југославији коју су људи толико хвалили у коментарима.
Такође, у овом дијелу је и горка истина о Голом отоку, где су завршавали сви они који су другачије мислили од Тита. То би било исто као када би неко данас у затвор слао припаднике опозиционих политичких партија. Веома блиска тема овој је и заташкавање злочина од стране домаћих фашиста против српског народа и смањење стварног броја убијених Срба у Другом свјетском рату. Истина о логорима Јасеновац и Јадовно, бројним херцеговачким јамама и број убијених у њима само су дио читаве ове приче. Број убијених је умањиван, а све под паролом братства и јединства. Јер да се о тим злочинима причало многе комшије које су биле у усташама и које су и починиле ове злочине би морале да одговарају. А Титов режим их је у огромном броју аболирао и прогласио браћом. Управо ово један од основних разлога зашто смо се деведесетих тако брзо и преко ноћи похватали за вратове са комшијама. Једноставно речено, ова горка истина је у Титовој Југославији гурана под тепих. Народ је добро знао шта се све дешавало у Другом светском рату, у многим логорима и јамама, а та истина је зарад братства и јединства потискивана.
Био је један од оснивача и истакнутих лидера покрета несврставања. Проглашен је уставом из 1974. за доживотног предсједника и исте године за шефа СКЈ без ограничења мандата. Чврстом руком је сузбијао сепаратизам, али је у Устав из 1974. уградио системске факторе дезинтеграције земље, што је допринијело њеном крвавом разбијању почетком деведесетих година 20. вијека.
