Генерална скупштина Уједињених нација на засједању одржаном 23. маја ове године није прихватила приједлог резолуције о наводном геноциду у Сребреници у јулу 1995. године. Није било већине гласова од укупног броја чланица УН, ни од већине присутних, истакао је предсједник Републике Српске Милорад Додик у ауторском тексту за Глас Српске.
Ауторски текст преносимо у цијелости:
Од 193 државе-чланице УН за приједлог бошњачко-њемачке резолуције гласале су 84 чланице, док је 19 било против, 68 се уздржало, а 22 чланице уопште нису гласале, што чини 109 гласова који нису подржали срамотну резолуцију. Овакво гласање је и резултат огромног труда и дјеловања Србије и предсједника Александра Вучића, који су неуморно у небројеним контактима са чланицама УН објашњавали и указивали на једностраност и нетачност онога што је бошњачко-њемачка резолуција спремила као осуду српског народа, Србије и Републике Српске. Резолуција није добила натполовичну већину од 97 гласова чланица УН, јер 84 гласа „за“ нису била довољна за њено усвајање, што показује да то није већинска воља свјетске заједнице држава у УН. Ово је једина истина, јер то говори математика и ту не помаже ни пословничко искривљавање Повеље УН. Тако је „Глас Америке“ на сам дан гласања 23. маја објавио: „‘Гласу Америке'“ је у свјетској организацији раније прецизирано да је за усвајање нацрта резолуције потребна проста већина чланица Генералне скупштине – што уобичајено износи 97 држава од 193, колико их укупно има.“ На исти начин је писао и сарајевски портал „Кликс“: „Према информацијама које су доступне на званичној страници овог УН тијела, доношење одлука није јасно дефинисано. Како пише, доношење одлука у сферама мира и сигурности, као и у бирању држава чланица Вијећа сигурности те Економског и социјалног вијећа УН, мора имати подршку двије трећине држава чланица, односно 129 гласова. Ван ових сфера, одлуке се доносе простом већином, односно било би потребно 97 гласова. Ипак, како наглашавају, већина резолуција се у Генералној скупштини доноси консензусом, односно без гласања. Важно је напоменути да још није потпуно јасно како ће се означити резолуција о геноциду у Сребреници у УН. Оно што је могућност јесте то да буде означена и као ‘одлука у сфери мира и сигурности’, што би значило да би за доношење резолуције било потребно 129 гласова, односно двотрећинска већина. Када би се резолуција пак означила ван наведене сфере, потребно би било само 97 гласова, што је и реално очекивати.“
Резолуција о Сребреници била је исфорсирана од стране западних земаља, али је 23. маја на засједању Генералне скупштине УН пропала на гласању, па се онда позивају на члан 18. став 3. Повеље УН, који прије гласања није помињан и по коме се одлука о питањима која нису важна, може донијети већином гласова присутних чланова. Овај члан не искључује уздржане из 171 присутног представника чланица УН. Уз то неки представници су били присутни, али нису гласали, или су изашли из сале у вријеме гласања.
Није неважно да је текст резолуције у тајности писао бошњачки (не)амбасадор БиХ у УН Златко Лагумџија, заједно са Нијемцима, уз знање и подршку Дениса Бећиревића и Жељка Комшића, двојице бошњачких чланова Предсједништва БиХ, уз скај-копрцанта Елмедина Конаковића, министра спољних послова у Савјету министара. Све су то чинили кршећи Дејтонски споразум и Устав БиХ. Саслуживали су и други представници западних земаља, све са циљем продубљивања подјела у ионако подијељеној БиХ као деценијском резултату њихове политике двоструких стандарда.
Није било геноцида у Сребреници
– Ако оно што се догодило у Сребреници хоћете да назовете геноцидом, онда за стварни геноцид нађите другу ријеч – изјавио је Ноам Чомски, један од водећих свјетских интелектуалаца. Исто тако су и професор на Хебрејском универзитету у Јерусалиму Јехуда Бауер, који се у стручним круговима сматра највећим ауторитетом за питање холокауста и геноцида и Ефраим Зуроф директор Центра „Симон Визентал“, јавно рекли да у Сребреници НИЈЕ БИЛО ГЕНОЦИДА. Зуроф наводи да се у Сребреници није догодио геноцид, већ ратни злочин и истакавши да Генерална скупштина Уједињених нација није мјесто гдје би требало донијети одлуку о томе да ли је неки историјски догађај геноцид. Историчари су ти који познају чињенице и који могу да одлуче да ли је нешто геноцид или не. Све ово је политика и у томе је проблем.
– Не мислим да је Генерална скупштина УН квалификована да донесе резолуцију о историјским питањима. Генерална скупштина није скуп историчара, то је скуп политичара који представљају земље и њихове политичке интересе. И зато је, у ствари, свака резолуција коју они донесу у суштини апсолутно бесмислена. Предложена резолуција о Сребреници је у потпуности у супротности са мировним споразумом зато што је нису договориле све три стране у БиХ. То је само по себи кршење Дејтонског споразума који може да произведе озбиљне проблеме – упозорио је Зуроф.
Професор Едвард Херман са америчког Пенсилванија универзитета написао је: „Сребренички масакр представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима и остаје недостижан у својој симболичкој моћи. То је симбол ‘српског зла’ и ‘муслиманског статуса жртве’, као и ‘праведности’ западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова.“
Филип Корвин (САД) био је изасланик УН и њихов координатор за цивилна питања у БиХ. Корвин пише да су званични извјештаји о геноциду чисто политичке природе, наглашавајући да се истини о догађајима у Сребреници испријечила србофобија те да су Ричард Холбрук и Педи Ешдаун искористили рат у бившој Југославији да изграде своје каријере. „То што се десило у Сребреници није био масакр над муслиманима, већ низ крвавих напада и контранапада током три године и ескалације у 1995. години. Цифра од 8.000 убијених, с којом се често барата у међународној заједници, је једно неодрживо претјеривање. Права цифра је вјероватно ближа броју од 700“, написао је Корвин.
У јулу 2021. године објављен је „Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године“ коју је чинило десет стручњака из разних земаља (Јапана, САД, Аустралије, Србије, Нигерије, Италије, Аустрије, Њемачке) на челу са израелским историчарем Гидеоном Грајфом. На крају извјештаја од преко хиљаду страна пише: „Закључује се да се у Сребреници није догодио нити појединачни злочин геноцида нити геноцид уопште. Иако Комисија не сматра убиства која су се догодила око Сребренице геноцидом, она и уважава чињеницу да су хиљаде људи (углавном ратних заробљеника) убијене на најстрашнији начин и да одговорне за ове гнусне злочине треба казнити. Налази Трибунала о геноциду неће издржати тест времена, јер је Комисија увјерена да се злочини у Сребреници не могу сматрати геноцидом. До сада је било широко прихваћено тумачење да убиство 8.000 муслиманских мушкараца наликује геноцидним злочинима које су починили нацисти, систематски одвајавши Јевреје и друге мањине од остатка становништва, да би их потом убили. Налази Комисије показују да се злочин такве природе није догодио. Штавише, Комисија је утврдила да су муслиманске снаге 28. дивизије Армије Републике БиХ унутар Сребренице формирале војну колону са више од 12.000 припадника војске која се пробила кроз формације српске војске и кренула према муслиманској територији. Напади на ову колону, који су проузроковали смрт приближно од четири до пет хиљада припадника 28. дивизије Армије Републике БиХ, могу се сматрати легитимним војним акцијама. Међутим, погубљење 2.500-3.000 војних затвореника, укључујући неколико стотина мушких цивила из базе Поточари, поред неколико стотина размијењених војника, представља ратни злочин. Комисија не сумња у злочиначку природу ових убистава.“
„Геноцид“ по тумачењу Хашког трибунала
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, или како га обично називају – Хашки трибунал, формиран је Резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација број 827. Од 25.5.1993. године, позивањем на поглавље 7. Повеље УН, без навођења конкретног члана који би му дао овлашћење да формира међународни кривични суд, јер није ни имао такву надлежност. Циљеви су од почетка били јасни – одредити кривца и жртву, не ради правде и помирења, него управо супротно. Зато је било потребно дати звучност раду Тужилаштва и Суда, па су увели појам „хашки геноцид“ као фалсификовање Конвенције о геноциду која јасно одређује постојање намјере да се потпуно или дјелимично уништи као таква нека национална, етничка, расна или религиозна група. Како је онда страдање неколико хиљада бошњачких заробљеника, подведено под појам геноцида? Број никада није стварно утврђен, али постојање жртава и стријељање ратних заробљеника је довољно велики ратни злочин коме не треба додавати још и геноцид. Хашки трибунал је у складу са циљем оснивања, тај злочин окарактерисао као геноцид. То је објаснио Шел Магнусон, професор на шведском универзитету у Упсали: „Прије суђења у Хагу ни научници, ни правници нису могли ни замислити да ће појединачни масакри бити дефинисани као геноцид. Ту идеју је формулисао Махмуд Шериф Басиони, амерички професор права, који је сачинио студију о насиљу у Босни, а која је представљала основу за рад трибунала. Басиони је пред америчким Конгресом рекао да, према Конвенцији о геноциду, у Босни није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако се заузме ‘прогресиван’ став који дозвољава ‘локални’ геноцид.“ Такав приједлог Махмуда Шерифа Басионија прихватила је политика западних земаља и наметнула као основу за рад Хашког трибунала.
Разлике британске и бошњачко-њемачке резолуције
Памти се покушај Велике Британије са приједлогом резолуције о геноциду из 2015. године пред Савјетом безбједности УН, који је заустављен ветом Виталија Чуркина у име Руске Федерације. Важне ствари из британске нису нашле мјеста у тексту бошњачко-њемачке резолуције која је потпуно једнострана и још погубнија по односе у БиХ, у региону Балкана, у Европи, али и у цијелом свијету који се подијелио на гласању 23. маја. У британској резолуцији је писало да постоје жртве на свим странама, да се осуђују сва кршења и злоупотребе људских права и сва кршења међународног хуманитарног права, да се изражава жаљење са жртвама на свим странама у сукобу у БиХ, да се потврђује подршка Дејтонском споразуму и споразуму о стварању Федерације БиХ и да се позивају све стране да се строго придржавају својих обавеза који произилазе из тих споразума. У резолуцији од 23. маја тога нема и то показује намјере подносилаца бошњачко-њемачке резолуције. Да ли то онда значи да подносиоци резолуције и они који су гласали „за“, укидају Дејтонски споразум и споразум за стварање Федерације БиХ? Изостављен је и суштински значај помирења на основу дијалога. Испада да ће све бити наметано у циљу нестабилности, неповјерења и продубљивања подјела. Зато је ту Шмит и крњи Уставни суд БиХ, који сам себи одређује трајање мандата супротно Уставу БиХ као међународном уговору, доносећи одлуке без уставног основа.
Намјере неприхваћене резолуције
У резолуцији од 23. маја 2024. године има неколико кључних тачака које разоткривају намјере бошњачко-њемачких подносилаца, али и коспонзора. Њемачка амбасадорка у УН је као подносилац изговорила и оно што није написано у резолуцији: „Све жртве једнако оплакујемо, када кажемо све мислим на све етничке групе. Ово је велико постигнуће међународне заједнице“. Крупна је то лаж.
У тексту између осталог пише да Генерална скупштина УН: „Одлучује да 11. јул прогласи Међународним даном сјећања на геноцид у Сребреници 1995. који ће се обиљежавати сваке године; Осуђује без резерве свако порицање геноцида у Сребреници као историјског догађаја и позива државе чланице да очувају утврђене чињенице, укључујући и кроз своје образовне системе, развијањем одговарајућих програма, такође у знак сјећања, у циљу спречавања порицања и искривљавања чињеница, те појаве геноцида у будућности; Позива све државе чланице, организације система Уједињених народа, друге међународне и регионалне организације и цивилно друштво, укључујући невладине организације, академске институције и друге релевантне судионике да обиљежавају Међународни дан, укључујући посебна обиљежавања и активности у знак сјећања и почаст жртвама геноцида 1995. године у Сребреници, као и одговарајућу едукацију и активности подизања свијести јавности.“
Намјера је да се мањкаве и једностране пресуде Хашког трибунала прогласе „историјским догађајем“ и „очувају утврђене чињенице“ да би се забетонирала таква „истина“ и спријечило свако научно и историјско истраживање. Уз то, таква „истина“ би била уграђена у образовне системе развијањем одговарајућих програма у свим чланицама УН. Све то им је мало, па позивају цијели свијет, све организације и учеснике да сваке године обиљежавају „геноцид у Сребреници“. Подразумијева се да би онда „српски злочинци“ били означени као највеће зло од постанка свијета што превазилази стварне геноциде које су починили Нијемци у континуитету више од вијека, почев од Намибије и Првог и Другог свјетског рата, затим колонијални бијели Американци, Енглези, Белгијанци, Холанђани, Италијани, Независна држава Хрватска, сви без осуде у образовним системима свијета. За њих важи одредница „нацисти, фашисти, усташе, колонијалне снаге, а злочинци у грађанском рату у БиХ су – Срби, како су то Муслимани-Бошњаци написали на плочи на улазу у сарајевску Вијећницу с натписом: ‘На овом су мјесту српски злочинци …'“.
Срамна резолуција о наводном геноциду у Сребреници поручује свима како је лако покренути ратове и како је тешко довести до помирења након њих. Поготово када и даље дјелују оне снаге које су довеле до сукоба, одржавале га и потпиривале. Како тада, тако и данас.
