Један од највећих српских писаца Борислав Пекић /1930-1992/, мајстор нарације, стилиста и политички дисидент који је робијао због идеала, рођен је 4. фебруара 1930. године.
Први роман „Време чуда“ Пекић је објавио 1965. године, а слиједи „Ходочашће Арсенија Његована“, за који добија НИН-ову награду.
Писац је новела „Успење и суноврат Икара Губелкијана“, „Одбрана и последњи дани“ и „Како упокојити вампира“.
Након тога услиједило је велико Пекићево дјело роман „Златно руно“ – фантазмагорија у седам томова, за који је добио Његошеву награду.
Једно од најпознатијих Пекићевих дјела је „Бјеснило“, роман-метафора са елементима трилера чија је радња смјештена на једном од највећих свјетских аеродрома – лондонском „Хитроу“.
Уз „Године које су појели скакавци“, овај роман, као и „Златно руно“, књижевни критичари сврставају међу најбоље српске романе.
Од 1948. до 1953. године, Пекић је био на издржавању казне у казнено-поправним заводима у Сремској Митровици и Нишу као припадник Савеза демократске омладине Југославије. Био је осуђен на 15 година строгог затвора, али је 1953. помилован.
Он је студирао експерименталну психологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Радио је и као драматург и сценариста у филмској индустрији, те био аутор бројних филмова, а према његовом тексту „Дан четрнаести“ снимљен је филм који је представљао Југославију 1961. године на Канском филмском фестивалу.
Велики српски комедиограф Душан Ковачевић поистовјећује демократију у Србији са „именима часних људи, а нарочито са Бориславом Пекићем – његовим животом, радом, робијама, праштањима, говорима, добротом и усправним ходом“.
Позната је Пекићева мисао: „Будућност ће или бити као садашњост, па нас неће требати, или ће се од ње разликовати, па нас неће разумети“.
Пекићева књижевност већ је, тематски и идејно, у кореспонденцији са будућношћу, јер су му дјела укоријењена у њу, као што су то била и у прошлости, у вријеме када су настајала.
Борислав Пекић је умро 1992. године.
