Професор српског језика и књижевности у Средњој школи „28. јуни“ у Источном Новом Сарајеву Драгана Мандрапа, његујући културу сјећања на српске жртве страшних злочина, написала је монодраму „Веленка Брстинова“.
Страдање села Глушца
Мандрапа за Срну истиче да је деценијама култура сјећања на српске жртве била сведена на сјећање појединаца, што је био један од мотива да личну причу своје мајке преточи у монодраму о страдању херцеговачких Срба у Другом свјетском рату.
Она напомиње да је то прича о једној породици, два рата и одлуци једне жене да његује успомену на своје највољеније.
Мандрапа наводи да је судбина њене породице једна од оних која је уткана у колективну српску судбину, а умало у колективни заборав.
Она сматра да прича о страдању Срба у Другом свјетском рату не може остати само нечије индивидуално сјећање.
– Лично сам имала потребу да управо у име моје породице говорим колико је херцеговачко село Глушца страдало и каква се страшна трагедија тамо дешавала – наглашава Мандрапа, чију је причу објавио канадски часопис за српску дијаспору „Слово“.
Усташки злочин
Она истиче да је њена мајка Веленка, рођена 1936. године, једно од шесторо дјеце Лазара и Ђурђе Брстина, те да је село Глушца страдало два пута, и то на Видовдан 1941. године и јесен 1944. године када је у Јасеновац одведено 90 мјештана, од тога четрдесет четворо дјеце млађе од пет година.
– Мјештани села Глушца доживјели су судбину других херцеговачких села у којима су живјели Срби. Усташе су неке Србе убили маљем, неке су живе у јаме побацали, а неке су одвели у злогласни Јасеновац.
Ријетки су спас пронашли у збјегу. Из куће мојих Брстина убијено је седморо чланова, троје дјеце млађе од пет година. Деведесеторо мјештана одведено је у Јасеновац, углавном жена и дјеце, док су мушкарци убијени између Крупе и ријеке Неретве – наводи Мандрапа.
Причу своје мајке преточила је у монодраму „Веленка Брстинова“, коју је премијерно извела ученица Ана Пухало у Требињу на Смотри ученичког стваралаштва о теми „Култура сјећања и памћења“.
Смотра је одржана крајем априла у Требињу у организацији Републичког педагошког завода, уз подршку ресорног министарства и кабинета предсједника Републике Српске Жељке Цвијановић, а у сарадњи седам средњих школа из Херцеговачке и Сарајевско-романијске регије.
Не треба ћутати
Мандрапа истиче да сваки човјек носи свој крст, а српски народ један заједнички, јер је судбина појединца дубоко уткана у мученичку судбину цијелог народа.
– Наша трагедија није у страдању неког појединца, мог или нечијег претка, у вртлогу историје. Наша је голгота у страшном колективном страдању које нам се понавља. Колика је наша трагедија у страдању, толика је и у нашем дугом ћутању.
Деценијама је култура сјећања на жртве страшних злочина била сведена на сјећање појединаца који због личне или породичне трагедије памте и отимају забораву, али и тада ријетко и шапатом. Колективно сјећање је замрло – упозорава Мандрапа.
Мандрапа додаје да је послијератно доба „нове Југославије“ учинило да тадашње младе генерације у име братства и јединства одрастају недовољно упознати о страховитим страдањима Срба.
Доста тога се знало, али и прећуткивало, истиче Мандрапа, а посебно српско највеће стратиште Јасеновац и системи других хрватских концентрационих логора.
– То нас је коштало и великих жртава и патњи у посљедњем грађанском рату деведесетих година прошлог вијека. Након личне и породичне трагедије, схватам да је моја дужност да говорим и да преносим сјећања на будућа покољења – наводи Мандрапа, којој је у протеклом рату убијен супруг Младен.
Сјећање на супруга
Он је страдао 1992. године, сахрањен је у Хаџићима, а након потписивања Дејтонског споразума, његови посмртни остаци пренесени су у Братунац на војничко гробље.
Иза Младена је остала тромјесечна кћерка Оња, која је израсла, према ријечима њене мајке, а и оних који је познају, у снажну, али и крхку личност.
– Довољно је снажна да напише своја `сјећања` на оца којег се не сјећа, а крхка како може бити дијете које је расло уз мајку и са њом дијелило љубав према мртвом родитељу – каже Драгана Мандрапа.
