Петар II Карађорђевић, посљедњи краљ Југославије, рођен је прије стотину година, 6. септембра 1923.
Краљ који је имао трагедију да као дијете остане без оца, није био ни пунољетан када је априла 1941. одведен из своје земље вољом пучиста, који су 27. марта оборили легалну владу, односно Намјесништво чија је прва личност био кнез Павле.
Петар II Карађорђевић никада се више није вратио у своју земљу.
Била је то ситуација коју су доживјеле бројне крунисане главе током Другог свјетског рата пошто је нацистичка Њемачка окупирала велики дио Европе. Почев од краља Норвешке Хакона VII, до грчког краља Ђорђа II. Мање више сви они привремено су се заједно са својим владама нашли на тлу Британије или њених посједа. Већина се по окончању рата вратила у своје земље.
Судбина краља Југославије Петра II Карађорђевића била је међутим много трагичнија. Као уосталом и судбина његове земље. Прворођени син краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије фон Хоенцолерн Сигмаринген, од Румуније, рођен је у Београду, у здању двора.
Кумови на крштењу били су као изасланици краља Џорџа V, војвода од Јорка са супругом, потоњи британски краљ Џорџ VI и краљица Елизабета.
Када је 9. октобра 1934, у Марсељу, убијен краљ Александар, био је то најтрагичнији момент међуратне Југославије. Земља која се тек стабилизовала, иначе све вријеме суочена с бројним непријатељима, поново се нашла без стабилног неприкосновеног вођства.
У складу с тестаментарном жељом почившег краља образовано је намјесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић. Уз њега, чланови намјесништва су били др Раденко Станковић и др Иво Перовић.
Млади краљевић Петар у вријеме убиства оца налазио се у Енглеској гдје је упућен на школовање. Имао је тада 11 година. Потоњи период малољетни краљ Петар II проводи у Југославији. Кнез Павле управљао је земљом као први намјесник, у ишчекивању пунољетства краља Петра II.
Стицај оклоности довео је септембра 1939. до новог свјетског рата. Иако су све симпатије кнеза Павла без икакве дилеме биле на страни Британије, његов превасходни циљ када се у Европи распламсао ратни сукоб, био је како очувати Југославију далеко од рата.
Била је то тешка ситуација. Јавно прокламована неутралност званичног Београда, заправо је била добрим ијделом мимикрија.
Када је средином 1940. поражена и окупирана Француска, Нијемци су се дочепали докумената која су јасно указивала да је Београд, односно кнез Павле, заправо водио политику наклоности западним савезницима. Притисак Берлина се потом појачао.
Искрцавање Британаца у Грчкој довело је до одлуке Њемачке да обезбиједи Балкан без присуства Британаца, што ће додатно отежати положај земље. Тражено је приступање Краљевине Југославије Тројном пакту.
Кнез Павле је поступно, послије мучних преговора, успио да издејствује да приступање буде формално. Односно, Краљевини Југославији је пактом од 25. марта, гарантовано да се од ње неће тражити никакво учешће у њемачким ратним напорима, нити прелаз њемачких трупа.
Државни удар који се догодио 27. марта 1941, довео је до бијеса Берлина и напада на Краљевину Југославију. Пучисти су прогласили младог краља Петра II пунољетним, да би га потом одвели у емиграцију. Заједно са избјеглом владом доспио је у Грчку, одмах потом у тада британску Палестину, затим у Египат.
У јуну 1941. доведен је у Енглеску, гдје је прихваћен као симбол противљења нацизму. У то вријеме краљ Петар II је у Британији приказиван као нека врста узора отпора Њемачкој.
Слављен и уважаван, пошто више није имао поред себе искусног кнеза Павла, који је одведен у конфинацију, прво у Кенију, потом у Јужну Африку, због потписивања пакта, млади краљ се у новој позицији, окружен вјештим политичарима и дипломатским утицајима, тешко сналазио.
Потоња судбина Југославије одређена је усклађивањем интереса великих сила, углавном независно од прилика унутар саме земље. Када су совјетске трупе из Румуније у јесен 1944. прешле на територију Југославије и заједно са партизанским јединицама у октобру заузеле Београд, било је јасно да је судбина Краљевине Југославије запечаћена.
Сам Петар II био је приморан да, августа/септембра 1944, подржи Јосипа Броза Тита као предводника цјелокупног покрета отпора у Југославији. Ројалисти унутар земље позвани су тада да се прикључе партизанском покрету односно НОВЈ, што ће многи и послушати. Краљ је то учинио под притиском британског премијера Черчила који је, како изгледа, вјеровао да је придобио Јосипа Броза Тита, током преговора у Барију, Италија.
Нарушавању краљеве популарности допринијела је претходно и чињеница да се током рата, док је земља била окупирана, вјенчао. Његова изабраница била је грчка принцеза Александра. Била је то, нема дилеме, младалачка љубав. Вјенчање у таквим околностима није било по вољи ни краљице Марије.
Монархија у Југославији, и формално, укинута је 29. новембра 1945. Намјесништво које је образовано по споразуму Тито – Шубашић (Срђан Будисављевић, Анте Мандић, Душан Сернец) било је тијело које буквално нико ништа није питао.
И претходно засједање АВНОЈ-а, новембра 1943, одредило је да се припадницима куће Карађорђевић забрањује повратак у земљу. Краљ је том намјесништву чак и одрекао легитимност, као што никада није прихватио легалност поратног режима у Југославији, односно никада није абдицирао.
У поратном периоду краљ Петар II живио је углавном далеко од ма каквог реалног политичког утицаја. Режим у социјалистичкој Југославији био је тих деценија врло стабилан. Послије раскида са источним блоком 1948, власт у Београду била је обезбијеђена и интересима Запада.
Краљ Петар II, односно кућа Карађорђевић, која је изнијела велики дио борби за настанак нововијековне српске државе и затим Југославије, несумњиво је уживала знатну популарност у неким дијеловима земље, посебно је то важило за централну Србију, као и војвођанске Србе. Али тај елемент се увођењем новог режима послије 1944/45, нашао сасвим развлашћен, па и прогоњен.
Карађорђевићи су у међуратном периоду уживали и, данас заборављену, популарност у новоослобођеним, претходно аустроугарским земљама, посебно у Словенији и Далмацији, уз разумије се Војводину.
Несрећног прогнаног краља Петра II подржавали су и помагали једино поједини представници политичке емиграције. Била је то малобројна група, осим ријетких изузетака, скромног имовног стања и готово никаквог утицаја на међународном нивоу.
Иако им се родио син, јула 1945. у Лондону, брак са краљицом Александром није био ни срећан ни дуготрајан.
Власт у социјалистичкој Југославији систематски, деценијама, ширила је приче о богатству отетом од народа. У стварности, имовно стање изгнаног краља било је скромно. Оно што су Карађорђевићи посједовали у земљи одузето им је. Државна средства која су пред рат склоњена на Запад, оно што је од њих преостало пошто су се намириле западне владе, припала су поратном режиму у Београду.
Краљ Петар II Карађорђевић преминуо је у Денверу, САД, 3. новембра 1970. Имао је само 47 година. Сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертвилу. Његовој сахрани поред десетина хиљада тамошњих Срба, нешто представника других југословенских народа, као и службених представника САД, присуствовале су и стотине америчких пилота спасених од стране ројалиста током Другог свјетског рата у окупираној Југославији.
Био је једини краљ неке земље сахрањен у САД.
Коначно, маја 2013. посмртни остаци Петар II Карађорђевића пренесени су у отаџбину и сахрањени у породичној гробници Карађорђевића, у крипти храма Светог Георгија на Опленцу.
