Заклињући се једно другом на вјерност, пред Богом, у Храму Светог цара Лазара у Придворици, Љиљана Гојковић и изабраник њеног срца, по поријеклу Француз, Жулијан Бласко, по крштењу Лазар, љубављу су исписали нову страницу историје у страдалничком селу надомак Гацка за које кажу да је жива рана која не може да зарасте.
Не би ова прича, нити ово вјенчање били толико посебни, да историја овог села Борачке долине није крвљу исписана. На Божић 1942. године усташе и муслимани, комшије, па чак и кумови, побили су све становнике који су се тога дана затекли у Придворици, њих близу 200, не штедећи ни тек рођену дјецу. Од тога дана у овом селу не живи нико. Придворица је, кажу, село кога нема. Можда је и било тако деценијама.
Покољ у Придворици преживјели су само они који тога дана нису били у селу, њих четворица, Милинко Гојковић, његов брат од стрица Ђуро, те Благоје и Митар Аџић.
Упркос муци и недаћама које су их задесиле, кроз њихове потомке наставила је да живи Придворица.
Милинкови потомци данас из пепела дижу дједовину, а један од њих је и његова унука Љиљана која прича да већ 17 година живи у Француској. Супруг и она су се пред матичарем вјенчали тамо прије три године, баш на дан када смо је позвали да њихову животну причу испричају за “Глас” била им је годишњица брака.
– Покојни отац нам је увијек причао о Придворици, да не заборавимо, да Придворица кроз нас живи, да васкрсне. Другачије није могло бити. Наша највећа и најдубља жеља била је да се овдје вјенчамо и да ту крстимо нашу Јулијану. Хвала Богу јер сам нашла мужа који ме подржава и који се увијек интересовао за наш народ, за све што смо преживјели. Поносан је јер се крстио. Срећни смо јер имамо једно друго. Мој Жулијан је данас Лазар – казује Љиљана, поносна јер очев завјет није издала, срећна јер је са најмилијима ту на мјесту одакле је све почело.
Највећа страхота Гојковићима и њиховим рођацима, пријатељима и комшијама, догодила се на Божић, а са друге стране на дан Христовог рођења и нова радост у њиховој породици је рођена, а то је Љиљана.
– Тата ми је причао да су након покоља Гојковићи престали да спремају велика славља за Божић све док се нисам ја родила на исти датум. Превише је симболике у свему томе и некако се потврђује да за све у животу постоји неки разлог. Када након толико деценија ми сви заједно стојимо ту у Придворици, то је најбољи начин да наше село васкрсне – рекла је Љиљана, не скривајући емоције.
Љиљанин супруг је 20 година провео у специјалним војним снагама, иначе је професионални инструктор падобранства, а она је професионални тренер спорта, бавила се каратеом, а већ годинама ради као приватни тренер. Заједно корачају кроз живот, савладавајући и француски и српски језик, дијелећи радост и чувајући болну историју њенога краја, који је сада на неки начин постао и његов завичај.
Испричала нам је да су на њихово црквено вјенчање у гатачко село стигли и мужеви родитељи из Француске и још неколико пријатеља са којима је подијелила историју овога краја.
– Одушевљени су природним љепотама Гацка и наше Придворице. Када смо дошли у храм, сви смо застали и испричала сам им како је у крвавом походу цијело наше село збрисано с лица земље. Схватили су ту снагу која мене гура да учиним колико могу са својом породицом да се то никада не заборави и да опет удахнемо живот нашем прадједовском огњишту – испричала је поносна Гачанка.
Љиљанин брат Србо Гојковић испричао је за “Глас” да је његов дјед Милинко преживио игром случаја јер је на Божић 1942. године био у Сарајеву.
– Стекао је потомство, петоро дјеце. Све до 2009. године село је било буквално мртво. Тада је почела обнова храма Светог цара Лазара, гдје смо се сви заједно са оцем Ненадом крстили – испричао је Србо.
Иако у њиховом селу данас не живи нико, Гојковићи љубављу и пожртвовањем настоје да отргну од заборава и корова и дједово огњиште и земљу која је њихове претке хранила.
– Ђед послије покоља никада више није крочио у Придворицу, слабије је и причао о свему томе, јер тамо је мучки убијено 48 наших Гојковића. Земља је припала општини и ми сада покушавамо да повратимо бар дио, да тамо саградимо брвнару да и наша дјеца знају одакле смо потекли – казује Србо.
Иако је све зарасло у коров, након осам деценија још се тамо назиру и међе и огњишта.
Србо, који уз сестру Љиљану има још два брата, Милинка и Остоју, не крије понос и радост јер су се његова сестра и зет на вјечну љубав пред Богом једно другом заклели баш ту на мјесту највећег страдања њихових предака, у Придворици.
– Емоције су нас преплавиле, не знам шта да вам кажем, и срећни смо и поносни, срце ми је пуно. Црква је саграђена 1935. године нема прецизних података да ли је уопште до 1942. године у храму било вјенчања – рекао је Србо, нагласивши да је живот ипак побиједио смрт у Придворици.
Окупљање
Када ова прича угледа свјетлост дана на страницама “Гласа Српске”, Љиљана, Жулијан и њихова Јулијана биће на путу за француски град Тарб. У завичај ће поново, казала је Љиљана, за неколико мјесеци, да са фамилијом прославе Божић и крсну славу Светог Игњатија Богоносца.
Пише: Милијана Латиновић
