Српска православна црква данас обиљежава Светог апостола и јеванђелиста Луку – Лучиндан. Овај празник обиљежен је подебљаним словом у црквеном календару. Такође, прославља се и Свети Петар Цетињски, који је обиљежен црвеним словом.
Лучиндан
Свети апостол Лука родом је из Антиохије Сиријске. У раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис. Сматра се да је први насликао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла и да су те иконе биле узор свим каснијим иконама, због чега се Свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа.
Пратио је апостола Павла на другом и трећем мисионарском путовању, од Филипа до Рима. Послије његове смрти, наставио је да проповиједа Јеванђеље по Италији, Далмацији, Херцеговини, Србији, Црној Гори, Албанији, Македонији… У старости је отпутовао у Египат ради проповједи Јеванђеља. У Александрији је рукоположио за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног Светим јеванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, устројио је цркве, нарочито у Беотији, рукоположио свештенике и ђаконе, исцјелио болесне.
Имао је 84 године кад су га ухватили идолопоклоници и убили, објесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској. Његове чудотворне мошти налазиле су се тамо до друге половине 4. вијека, када су пренесене у Цариград у вријеме цара Констанција.
У 4. вијеку нарочито се прочуло мјесто гдје су почивале због исцјељивања која су се збивала од њих, посебно исцјељивање од болести очију. Сазнавши то, цар Констанције послао је управитеља Египта Артемија да их пренесе у пријестоницу.
Ђурађ Бранковић је 1453. пренио мошти Апостола Луке у Смедерево, одакле су 1459. однете у Босну, а потом 1463. у Дубровник, па у Венецију. Данас се налазе у цркви Светог Николе у Падови, а дјелић моштију је 31. јула 2018. добила црква Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу. Део ових моштију у Субјел је пренет из цркве Покрова Пресвете Богородице манастира Лешје код Параћина.
На сајту СПЦ стоји навод из књиге Преподобног Јустина Ћелијског “Житија Светих”:
“Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три и донио их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.
Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном дјелу – живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава и на спасење вјерних који побожно почитују свете иконе.”
Свети Петар Цетињски
Као Петар Први Петровић Његош, Митрополит цетињски рођен је 1. априла 1749. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Замонашио се око 1760, а са свега 17 година постао је ђакон. Од 1765. налазио се на школовању у Русији. Након повратка, рукоположен је за јеромонаха и произведен за архимандрита.
Био је српски православни митрополит црногорско-приморски и поглавар (Старе) Црне Горе од 1784. до 1830, а почевши од 1796. његово старјешинство је признавао и знатан дио области Брда. Потписивао се као владика Црне Горе, Скендерије и Приморја и био носилац руског Ордена Светог Александра Невског.
На сајту СПЦ стоји:
“Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров, а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом.”
Упокојио се 18. октобра 1830. године. Његове чудотворне мошти налазе се у манастиру Цетињском. Канонизован је 30. октобра 1834. од стране Петра Другог Петровића Његоша.
