Једанаести март је проглашен Даном сјећања на убијену и страдалу дјецу Српског Сарајева, а 2018. године у дворишту Основне школе „Свети Сава“ у Источном Новом Сарајеву, подигнуто је и спомен-обиљежје посвећено најмлађим страдалницима.
Портал „Шумадија инфо“ упућује апел и молбу свим свештеним лицима у Србији, Црној Гори, Републици Српској, ФБиХ, Републици Хрватској да 11. марта у својим мјесним црквама организују молитвено сјећање на дјецу Српског Сарајева, најмлађе жртве рата. Већ пет година се пред спомен-обиљежјем у Источном Новом Сарајеву служи парастос за недужне жртве и школски час, којима присуствује релативно мали број људи, углавном је родитеља и чланова породица настрадале дјеце.
Зато би регионално обиљежавање овако важних догађаја допринијело јачању међусобне солидарности, емпатије и културе сјећања.
Када говоримо о датумима везаним за посљедњи Одбрамбено-отаџбински рат, сматрамо да 11. март представља најзначајнији дан око којег се сви морамо окупити и послати важну поруку. У јеку ратних сукоба који потресају нашу планету и у којима животе губе они најневинији, желимо да се кроз сјећање на дјецу Српског Сарајева сачува успомена на њихове прерано угашене животе и трагичне судбине, али и да се пошаље порука да рат никоме не доноси добро и да се такве трагедије више не смију понављати у будућности. Иако нису ни знала шта значи рат, ова невина дјеца убијена су само зато што су носила српска имена, зато што су били Срби по националности, зато што су се крстили, а не клањали, зато што су исповиједали православну вјеру. Свјесни чињенице колико су српске жртве посљедњих ратова занемаране и заборављене, сматрамо да би заједничко окупљање и молитва допринијели учвршћивању сјећања и подизању свијести о важности обиљежавања овако значајних датума.
Током рата убијено је шесторо ученика ОШ „Свети Сава“, а велики број њих је рањен. Према још увијек непотпуним подацима на подручју Сарајева је убијено и страдало 156 дјеце српске (и других националности). За осталу дјецу се још увијек врше провјере будући да се на пописима налазе дјеца са других подручја БиХ, чак и она из хрватских села и градова у средњој Босни, која су страдала од муслиманских граната, а која су подлегла повредама у болницама Источног Сарајева или су изгубила животе током трајања рата под неким другим околностима.
Дан 11. март није изабран случајно; нажалост, тог дана 1995. убијене су дјевојчице Наташа Учур /10/ и Милица Лаловић /11/, чије су трагичне судбине постале синоним страдања дјеце на подручју Сарајевско-романијске регије. Наташа и Милица убијене су 11. марта 1995. године, за време примирја, снајперским хицима, док су се играле испред зграде у насељу Грбавица. Крвничка рука муслиманског снајперисте, око пуно мржње и пуцањ у дјетињство прекинули су посљедњу игру ластиша Милице и Наташе. У болницу Касиндо прва је довезена Наташа, а љекари су констатовали сурову прецизност снајперисте. Након ње, и Милица. Доктор Славко Ждрале свједочи да није било могућности да преживе крвнички напад.
– Констатовали смо да се ради о тешким повредама главе, да је дошло до оштећења коштанога дијела главе и мозговине, да су повреде смртоносне и дјевојчица је издахнула за неколико минута. Непосредно послије тога, у болницу је дошла и Лаловић Милица, рођена 1984. године, смртно страдала на Грбавици, такође од метка. Никакве могућности није било за помоћ, дјевојчица је већ била мртва – описао је раније доктор Ждрале.
У вријеме када су дјевојчице убијене на снази је било примирје које су надгледали француски и руски мировњаци. Зашто су снајперисти 101. бригаде тзв. АРБиХ и поред постигнутих договора убијали српску дјецу у Грбавици, питање је за команданте те јединице, које је до данас без одговора. Правда, тешка, али достижна, и даље не куца на врата ожалошћених породица.
Најмлађа ученица ОШ „Свети Сава“ била је седмогодишња Зорица Дивчић која је била уписана у први разред, а коју су у Озренској улици убили припадници муслиманске војске док се играла у стану. Само дан прије него што је требало да преузме свједочанство о завршеном школовању убијена је и Дијана Ћосовић /16/. Убио ју је муслимански снајпериста, а њено свједочанство и данас стоји у школској архиви. Током бомбардовања насеља Враце убијен је дванаестогодишњи Горан Бозало /12/ док је петоро његових другара задобило тешке и средње тешке повреде. И Влатко Лале /15/, ученик ОШ „Свети Сава“ убијен је током напада муслиманске војске на насеље Грбавица.
Највећи број дјеце (43) убијен је на подручју општине Илиџа, о чему је писао и више пута говорио покојни хирург примаријус др Миодраг Лазић. Дјеца на Илиџи су убијана гранатама, снајперима, а нека су и масакрирана. У муслиманским логорима у Храсници и Бутмиру био је заточен велики број дјеце, а регистровани су бројни случајеви силовања и злостављања жена и дјевојчица српске националности. Једна од првих жртава снајпериста била је Сњежана Јовић, дјевојчица од 15 година, коју је злочиначки хитац усмртио на лицу мјеста 31. маја 1992. на Илиџи. На Илиџи је живјела и Гордана Говедарица, дјевојкa од 17 година, коју је исте године усмртио муслимански снајпер на улици. Илиџанци се сјећају и једне дјевојчице коју је усмртио снајпер док је сједела на тераси свога стана. Бојан Стијак је имао само 17 година када је његов млади живот 1. маја 1995. прекинуо окрутни муслимански снајпериста. Дјечак је убијен на Илиџи и то на школским степеницама док је чекао да почне час. Прохладног 26. октобра 1992. тзв. Армија БиХ испалила је неколико граната на аутобуску станицу на Илиџи, усљед чега је погинуло седамнаест, а рањено тридесет троје српских цивила. Најмлађа жртва овог масакра био је Гргић Слађан, дјечак од 14 година. На Илиџи је од бошњачке гранате погинуо и једанаестогодишњи дјечак бошњачке националности Дамир, а у болници „Жица“ од посљедица тешког рањавања преминуо је и Иво, шестогодишњи дјечак хрватске националности. Њега је тешко ранима граната бошњачке војске. Како је др Миодраг Лазић писао у свом дневнику, због смрти овог маленог дјечака плакало је читаво особље као и други пацијенти.
Исповијест Раде Драгичевић из Доње Биоче код Илијаша екранизована је и послата у свијет. Захваљујући томе, данас је готово свако упознат са свирепим убиством деветогодишње Мирјане Драгичевић. Њу су силовала и убила тројца војника тзв. Армије БиХ пред очима мајке која је и сама тешко рањена. Након иживљавања над невином дјевојчицом злочинци су испалили неколико хитаца у малу Мирјану и усмртили је. Међу починиоцима је било и муџахедина, али домаћих сарајевских Бошњака.
– Имала је девет година, када су је увукли у кухињу. Дозивала ме је кратко: мајко, мајко….. Послије тог првог муслимана ушао је други, па трећи. Нисам је више чула. Ваљда се дијете онесвијестило… Онда је одјекнуо рафал и знала сам да су је убили. У мене су такође испуцали рафал, али ето, ја жива. Шест мјесеци су ме лијечили на ВМА – испричала је Рада своју причу медијима. Ипак и поред мноштва доказа, злочинци никада нису процесуирани. Приликом напада муслиманских војника на село Ледићи код Трнова, масакрирано је 24 цивила. Међу њима је било и четворо дјеце: Драгомир Тешановић (10), Данијела Тешановић (12), Слађана Васић (13) и Милун Тешановић, стар само седамнаест мјесеци. Малом Милуну је свака кост била сломљена! Ни за овај злочин нико није одговарао! Јеленка Суботић тога дана је остала без ћерке, зета и двоје унучади. Данијела Тешановић је имала 12, а Драгомир само 10 година.
„Сви су ту у Ледићима и побијени, тучени и стрељани…све је посматрао један дјечак од 12 година. Видио је како је моја Данијела љубила кољена муслиманским војницима и викала „немој, чико, молим те“. Ипак, муслимански војници нису имали милости према Данијелиним молбама. Стрељали су је заједно са братом, родитељима и осталим мјештанима.
Осмог јула 1992. у сарајевском насељу Велешићи муслимански војници су извшили масакр над шест чланова породице Ристовић. Злочинци су упали у породичну кућу Пере Ристовића и на свиреп начин прекинули животе невиних људи, међу којима је био Данило Ристовић, дјечак од четрнаест година.
На подручју Илијаша је убијено тридесеторо дјеце. Тања Бодирога (13) је убијена муслиманском гранатом на Богојављење 1993, а Рајко Трифковић (16) је масакриран са родитељима и још тридесетак мјештана 10. јуна 1992. приликом напада муслиманских војника на село Чемерно. Слађана Милановић је имала само 14 година када је у прољеће 1994. њен млади живот прекинуо окрутни муслимански снајпериста и то док је дјевојчица возила бицикл. Српски примаријус, доктор и књижевник Миодраг Лазић био је четири и по године (1992-1996) ратни хирург добровољац у Српском Сарајеву, а у својој књизи „Дневник ратног хирурга“ описао је страдање мале Слађане:
„28. април 1994 – Сви у трену на ногама, пред вратима болнице. Кога ће изнети из кола? По колима препознају одакле стижу – Илијаш. Увек помислим – само да није дете. Али износе дете. Бледо, плавих усана, великих плавих очију, плаве косице слепљене уз образе. Однекуд је ту била камера, телевизија. Снимају. Ово је сва истина о трагедији српског народа. Дете од тринаест година, лепа девојчица, Слађана Милановић., Погођена снајпером док је возила бицикл, са даљине од тристо-четиристо метара. Ко је пуцао у дечију душу? Могао је на нишану да види њене плаве очи, њених дванаест – тринаест – четрнаест година, кад је пуцао у карлицу и разнео живот. Борба за њен живот. Операциона сала. Где је граница између живота и смрти? Искуство ми неумољиво говори да се плаве очи гасе. Операција. Отварам трбух. Гејзир крви. Срце је стало. Масирам га, поново ради. Великом крпом купим крв из трбуха и цедим напоље, подвезујем крвне судове, заустављам крварење, прешивам црева. Технички, посао завршен, али живот је отишао. Оста још само да се плаве очи потпуно угасе. Несрећни отац и мајка чекају испред Интензивне неге. Говорим им истину. Отац плаче, удара се шакама по глави, мајка седи шокирана и изгубљена. Отац ми љуби крваве кломпе и моли за живот свог детета. Дижем га, кажем да сам све учинио. Било је 20 часова. Два сата ујутру. Смрт. Саопштавам родитељима. Тренутак тишине, а онда врисак. Урлик бола! То ми је стално у глави, на јави и у сну. Тај врисак бола, губитак последње наде – неописив тренутак. Њега се увек плашим. Још једно дете је мртво. Још једна туга, бол у души свих нас. Како издржати?“.
На подручју Илијаша убијени су и Слађан Антуновић (6), Данијела Дамјановић (13), Биљана Кувач (17), Миленко Трифковић (12), Снежана Мијић (14), Далибор Вановац (17), Слободан Голубовић (13), Недељко Крављача (16), Синиша Ђукановић (15), Вишња Бајић (10), Игор Кисић (14), Јадранка Самарџић (16), Младенко Мичић (15), Миодраг Лалић (16), Нинослав Мацановић (17) и многи други.
Српска дјеца су убијана и рањавана на школским игрлалиштима, у парковима, на терасама, улицама, у становима… Дјечак Срђан Јовљевић имао је само девет година када је убијен снајпером са положаја тзв. Армије БиХ. Његов отац је био курир у општини Српско Ново Сарајево, а тог трагичног дана недавно се присјетио свештеник Војислав Чаркић.
– Давно је то било, па не могу тачно да се сјетим, али мислим да је било 1992. Знам да се звао Срђан. Погодио га је снајпер са хотела `Бристол` на подручју `Шопинга` испред радње са јуфкама. Само што је изашао из зграде, снајпер га је погодио. Био је брисани простор гдје је погођен. Прилетио сам. Мени је умро на рукама. Доста је дјеце тако убијено – прича Чаркић.
Седмог јула 1995. бошњачки војници су у Алипашином пољу убили трочлану породицу Ђорем.
– Они су на телевизији одмах јавили како је породица Ђорем погинула од „четничке гранате“, међутим патолог је утврдио да је малој Магдалени разбијена лобања тупим предметом, а да су Божо и Хена убијени из аутоматског оружја – испричала је више пута медијима Ранка Мичић, најближа сродница убијене породице Ђорем.
Мичићи су након Дејтона пребацили и сахранили посмртне остатке породице Ђорем на православном гробљу у Источном Новом Сарајеву. Тако су нажалост Божо, Хена и петогодишња Магдалена након неколико година ипак „стигли“ на слободну територију којој су се тако дуго надали…али нажалост свих нас, не живи!
Не блиједе ни сјећања на маленог Марка Михића којег су ратни вихор и зла судбина прерано одвели анђелима. Његова породица избјегла је из ратног Сарајева 1995. године, а ново пребивалиште пронашли су у мјесту Павловац у Источном Сарајеву. Малени Марко је имао само 21 мјесец када је изгубио живот.
– Нисмо га стигли ни сликати… – рекао је са сјетом и тугом Невен Михић, који никада није упознао свог старијег брата.
