Због све учесталијег кривотворења историјских чињеница о средњовјековној прошлости Срба на територији данашње БиХ и преименовања српско-православне оставштине у „босанску“, 43 историчара из Републике Српске и Србије упутили су апел српским институцијама да се заштити културно-историјско насљеђе нашег народа.
Један од примјера промовисања тзв. босанске нације јесте покушај да се Чајничко јеванђеље, српски средњовјековни рукопис у власништву СПЦ представи као религијски документ тзв. босанске провенијенције.
– Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што желимо данас да заборавимо. Али нисмо постали ни ништа друго“ – сликоват опис муслимана из пера великог Меше Селимовића најбоље илуструје покушаје данашњих Бошњака да фалсификовањем и присвајањем српске прошлости докажу своје историјско трајање на простору Босне.
Ћирилица је „босанчица“, стећци српске властелинске породице Милорадовића су „босански“ средовјековни споменици, Твртко Котроманић је босански краљ без навођења Срба и немањићке титуле.
Директорка Републичког завода за запштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске Јасна Милешевић каже да Бошњаци прекрајају историјске чињенице и покушавају да представе историју српског народа као своју.
Србе преумљују у „босанске православце“ како их је својевремено на Божић назвао бошњачки политичар Денис Звиздић. Перфидни покушаји „расрбљавања“ настављени су преименовањем Чајничког јеванђеља у рукопис „босанског“ поријекла чиме се негира његов православни, српски карактер и чињеница да је већ пет вијекова у власништву СПЦ.
Професорка Зорица Никитовић са Катедре за србистику бањалучког Филолошког факултета каже да је Чајничко јеванђеље за Србе живи молитвеник.
– Ако данас посежу за живим молитвеником, сутра ће посезати за српским црквама које већ представљајају као некакве „босанске“ цркве – каже Никитовићева.
Историчар Предраг Лозо истиче да су Срби кроз читав 20 вијека суочени са фалсификовањем историје на овом простору.
– Академска заједница се овај пут се огласила, повод је био случај са Чајничким четверојеванђељем, што је у ствари само кулминација једног дуготрајног процеса – каже Лозо.
У покушају прављења тзв. босанске нације, бошњачки научни кругови су археолошка црквена налазишта представљали као остатке цркве „босанске“. Крин или љиљан, симбол хришћанске традиције и обиљежје српске династије Котроманића, коришћен је за ознаке и заставу муслиманских снага у БиХ, у чијим редовима су ратовали муџахедини.
Академска заједница је, каже Лозо, доста ћутала на дрско фалсификовање прошлости Срба.
– Тај став је окренут прије свега према институцијама Републике Српске и Србије. Дакле, на унутрашњем српском плану да се не занемарује тај средњовјековни дио нашег савременог идентитета и апсолутно ми није јасно зашто је то изазвало хистерују појединих кругова у Федерцији који највише фалсификују те чињенице – каже Лозо.
Међу првима је реаговала градоначелница Сарајева Бењамина Карић, која тврди да је Чајничко јеванђеље настало у оквиру цркве „босанске“, да је Повеља Кулина бана писана „босанским“ језиком, а да су стећци „босански“ споменици.
