Конференција чија је тама било пријатељство између Француске и Србије одржана је у француском сенату у организацији сенатора странке Национално окупљање Ајмерика Дурокса, историчара Алексиса Труда и уредника сајта „Сви Срби у Паризу“ Саше Пешића. Дурокс је Конференцију отворио најскупљом српском реченицом „Косово је Србија!“
Сенатор Дурокс је подсјетио да је једина политичка снага у Француској која се противила НАТО агресији 1999. године био Национални фронт. Догађај је окупио велики број високих званица из политичког, академског, дипломатског и вјерског живота Француске.
Међу званицама су били епископ западноевропски Јустин, Бојана Кондић Панић, амбасадорка БиХ, Анђелка Шимшић, први конзул Србије, Томислав Ћирић, војни изасланик Министарства одбране Републике Србије, Весна Филиповић-Николић, министар савјетник Амбасаде Србије у Француској, Александра Поповић, члан српске делегације при УНЕСК-у у Паризу.
Били су ту и француски сенатори, посланици у француској Скупштини међу којима Жулијен Лимонги, затим предсједници општина, изабрани званичници, представници удружења, пријатељи Србије међу којима најистакнутији Жан-Лин Лакапел, бивши посланик Европског парламента.
Сенатор Дуроx је нагласио важност историјског српско-француског пријатељства, уз констатацију да се Француска огријешила о Србију када је током прославе Дана побједе 11. новембра 2018. у Паризу предсједник Александар Вучић био постављен по страни. Тај чин назвао је срамотним, али је истакао да „право српско-француско пријатељство надилази политичке грешке и да је оно узвишено и вјечно“.
Алексис Труд је говорио о вјековним везама између српског и француског народа, почевши од краљице Јелене Анжујске, преко савезничких односа у Првом свјетском рату, до савремених политичких односа.
Он је посебно је истакао допринос Иполита Мондена, француског официра и министра војске Краљевине Србије и подсјетио на изјаву бившег предсједника Француске Франсоа Митерана који је рекао да „док је он предсједник – рат против Срба се неће водити“.
Угледни филозоф и професор Данијел Салваторе Шифер говорио је о својој личној повезаности са српским народом:
– Никада нисам био на страни Срба – већ на страни истине, а истина је била на страни Срба.
Он је подсјетио је да је током НАТО бомбардовања рањен на Косову и Метохији, чиме је платио цијену своје лојалности истини. Затим се критички осврнуо на француску улогу у ратовима деведесетих година, говорећи из срца и са дубоком емоцијом.
Новинар и предсједник удружења „Сви Срби у Паризу“, Саша Пешић, говорио је о улози српске дијаспоре у француском друштву. Његов говор на француском језику био је омаж вишеслојном идентитету Срба у Француској:
– Српска дијаспора у Француској савршено илуструје да је могуће остати вјеран својим коријенима, а истовремено у потпуности пригрлити другу отаџбину.
Пешић је говорио о миграционим таласима у Француску, улози Српске православне цркве у тој земљи, али и Срба интелектуалаца, умјетника. Говорећи о политичкој емиграцији, посебно се осврнуо на младе политичке снаге поријеклом из Србије.
– Изнад бројева, говора и генерација, остаје истина коју време не мијења: између Француске и Србије постоји ријетка веза рођена у рововима рата, одрастала у амфитеатрима знања и сазрела у срцима народа. Та веза није савез случајности, већ братство душе, ковано жртвом, повјерењем и узајамним поштовањем. То су она пријатељства која историја слави, која народи његују и која ће будућност наставити – јер се не заснивају на интересу, већ на лојалности и заједничком идеалу слободе – закључио је Пешић и на самом крају додао:
– Живјела Француска! Живјела Србија! Живјела Република Српска! Живјело бесмртно пријатељство између наша два народа! Косово је Србија“!
