Седамдесетшестогодишњи пензионер са Сокоца Миливоје Јанковић, објавио је књигу „Јанковићи из Решетнице код Сокоца“, којом је представио родослов породице чија је историја уско везана за досељавање из Црне Горе и Старе Херцеговине, на просторе Романије и Гласинца крајем 18. вијека.
Јанковић причу за Срну почиње подсјећањем да су далеки преци његовог рода кренули од Дурмитора до Романије, односно од дробњачког села Пошћење до Гласинца и, напустивши ријеку Комарницу, зауставили се уз рјечицу Решетницу у истоименом селу код Сокоца.
Он истиче да је мисао о изради родовског стабла /родослова/ његове породице годинама тињала у њему, али га је проналазак спомен-крста Јанка Коњокрада на гробљу у близини родног села додатно мотивисао да почне прикупљати материјал за књигу која је ових дана изашла из штампе.
Аутор је кренуо од бесједе ђеда Илије /1892-1970/ да Јанковићи воде поријекло од братства Косовчића, односно од лозе Омакаловића, те родова Абазовић, Војиновић и рода Коњокрад, из кога је Јанко дошао у село Решетница, од кога је род Јанковића.
Јанковић тврди да је у изради родослова примијенио основна начела, предање, легенде, те историјска и писана дјела, а водио се изреком „да све што није записано није ни било“.
Он истиче да му је намјера била да младе генерације сазнају одакле воде њихови коријени и да својим потомцима то преносе „како ово казивање не би било никада завршено нити заборављено“.
Овим родословом је, наглашава, обухваћено 11 пасова /кољена/ од војводе Павла Абазовића, преко његовог сина Војина, од кога је род Војиновића, до доласка Војиновог сина Петра Коњокрада из села Пошћења у село Будаци испод Госине планине и Јанка Коњокрада у село Решетница на Гласинцу, до данашњих дана.
„У Дробњаку, гдје смо били, и на Гласинцу, гдје смо дошли, расли смо опијени косовским епом и митом. Наш предак војвода Ђурјан учестовао је у Косовском боју 1389. године, па је вјечита заклетва у племену Косовчића и данас `косовскијех ми рана`“, наводи Јанковић.
Он је у родослову навео предања о племенима Новљани и Дробњаци, о браћи Ђурјану и Јоку Косовчићу и родовској групи Коњокрада, из које је Бојо остао у селу Надићи, па су од њега данашњи Бојовићи, Јанко је отишао у село Решетница, од њега су Јанковићи, а од Марка су Јакшићи у селу Балтићи код Сокоца.
Аутор је у дијелу ове књиге навео низ података о роду Јанковића, чији је родоначелник Јанко Коњокрад, о њиховом учешћу у одбрамбено-ослободилачким ратовима, о особинама појединца из фамилије, те истакао да је у пет старијих породица Јанковића – Илије, Маринка, Миливоја, Милорада и Алексе рођено укупно 39 дјеце.
Он истиче да у родовској групи Коњокради неки родови славе Ђурђевдан, а неки Савиндан.
Један од рецензената ове књиге Мићо Абазовић истакао је да је оваква књига одавно била потребна да фамилије које су везане за род Јанковића подсјети на њихове почетке, на тегобне путеве кроз дуго историјско вријеме и открије доказе о заједничком коријену више родова.
„Ова књига је ту – да се чешће отвори, погледа и провјери како је и зашто тако било, да не останемо у незнању до краја, да је узмемо у руке бар од Савиндана до Савиндана, када будемо прислуживали свијећу и палили кандило свом свецу заштитнику“, навео је Абазовић.
