Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, оцијенио је да су резултати пописа становништва у Хрватској, према којима је број Срба у посљедњих десет година пао са 4,36 на 3,2 одсто, поразни али очекивани и јасно потврђују да је мржња према Србима један од најважнијих темеља хрватске државе.
Линта напомиње у саопштењу да је број Срба са 186.633 колико их је било на попису становништва 2011. године, пао на 123.892 или за трећину.
Према попису становништва из 1991. године, у Хрватској је живјело 581.000 Срба, а када се узму у обзир они који су изјаснили као Југословени или су били регионално опредијељени или неопредијељени, онда је, каже Линта, у Хрватској уочи рата живјело више од 750.000 Срба.
Према попису становништва из 2001. године у Хрватској је живјело свега 201.000 Срба, па се додао је Линта, „може лако закључити да је проусташки режим Фрање Туђмана протјерао више од 500.000 Срба“.
Линта истиче да у Хрватској доминира политика нетрпељивости и насиља према Србима, која доводи до њиховог константног исељавања и избјегавања да се изјасне као Срби.
То, додаје он, показују бројне чињенице – застрашивање путем честих хапшења крајишких бораца у највећој мјери на основу лажних исказа свједока сарадника и организовање монтираних судских процеса, значајно повећан број етнички мотивисаних напада на Србе, отворен процес рехабилитације усташтва у свим сегментима друштва.
Ту је, како каже, и стално понављање безочне лажи да су Срби реметилачки фактор, агресори и злочиначка страна, стални притисци да није добро бити Србин или Српкиња, негирање и умањивање српских жртава, величање хрватских команданата и војника који су одговорни за масовне злочине над Србима, планска опструкција да се не користи српски језик и ћирилица.
Линта подсјећа да Хрватска скоро 20 година плански и смишљено крши Уставни закон о правима националних мањина, који је Хрватски сабор усвојио крајем 2002. године, као један од преуслова за почетак преговора са ЕУ, као и друге законе.
Према том закону, подсјећа Линта, Срби, између осталог, имају право на службену употребу српског језика и ћирилице у општинама и градовима у којима чине више од трећине становништва.
То значи право на двојезичне табле на жупанијским и државним институцијама, двојезични називи улица, тргова и мјеста, право на образовање на српском језику и ћирилици и друго.
„У пракси наведена одредба је у највећој мјери била мртво слово на папиру. То потврђује и податак на се на попису свега 1,16 одсто Срба изјаснило да им је матерњи језик српски“, навео је Линта.
