Под притиском тадашње бошњачке политике и пријетње да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд”, те под утиском свједочења о тортури коју су проживјели они који су остали у Сарајеву, највећи број сарајевских Срба није желио да остане на својим вјековним огњиштима и да чека тадашњу муслиманску власт.
Не само да су све напустили и кренули у непознато, већ су са собом понијели и посмртне остатке својих најближих, не желећи да ти гробови буду скрнављени и рушени.
Да је тај страх био оправдан видјели смо и гледамо свакодневно у вијестима са Kосова и Метохије. Гледамо то и у Хрватској, гдје и ових дана можемо да читамо о девастирању српских гробаља и споменика.
Момо Kапор је у књизи „Егзодус Срба из Српског Сарајева” написао текст „Тачка на Сарајево”, а Српско војничко спомен гробље у Сокоцу, касније названо „Мали Зејтилник“, печат је Републике Српске и нови ред или прије поглавље историје српског народа.
Тадашњи егзодус и несрећа, данас представљају залог и темељ Републике Српске. Формирање Војничког гробља у Сокоцу започело је у фебруару 1996. године.
Начелник општине Соколац Милован Бјелица присјетио се тих дана.
– Сарајевски Срби су одмах након потписивања Споразума од тадашњег руководства Републике Српске тражили локацију за преношење посмртних остатака њихових сродника. Тадашње руководство Српске позвало је мене и предсједника општине Соколац Милана Тупајића те смо у договору са свештеником Милорадом Љубинцом уз благослов Митрополита Николаја одредили да то буде локација на којој се сада налази Војничко спомен-гробље.
Наш Сокочанин Раде Мијатовић међу првим је пренио посмртне остатке свог зета, команданта Попадића, затим његовог оца и дјечака из породице Зеленовић, који није имао ни 18 година у тренутку погибије. Потом је кренула колона допремања посмртних остатака српских бораца из свих сарајевских општина. Kамионима, тракторима, понеко запрегом, довожени су сандуци на простор соколачких њива гдје су, праћени вјетром и хладноћом, по други пут сахрањивали најмилије – рекао је Бјелица.Радио Романија, који је покривао читаву регију, 24 часа је емитовао програм и позивао становништво да на све начине помогну Србима из Сарајева. По цијелу ноћ су се копале раке, сахрањивали посмртни остаци, свештеници служили опијела по ноћи и по невремену необичном и за Соколац, који је навикао на зиму и хладноћу. Прве слојеве залеђене земље сјечене су сјекирама, како би могли да почну да копају раку.
– Политичко Сарајево негира ове чињенице, то раде чак и неки појединци из Републике Српске и Србије. Тврде да је руководство СДС-а одговорно за егзодус.
Ти ставови односно плаћене тврдње немају додира са истином ни реалношћу.
Kо би кога могао натјерати да, када бјежи, напушта своје огњиште и када долази непријатељска војска, носи и своје преминуле?
Kо би могао позвати, а да се тај позив послуша, да ископаш оно што си с патњом и муком под снајперским хитцима и гранатирањем сахранио?
Тешка су то времена била, али и тада наш народ је гледао мало даље, осјећао више. Видимо како се на Kосмету обрачунавају са српским гробљима, како уништавају споменике.
Сада знамо да би тако било и са споменицима у Сарајеву. Сарајеву и данас спремном на тензије, сукоб и затирање.
Ови простори су сигурна кућа и за живе и за мртве. Соколац је како у рату тако и у миру, како војно тако и цивилно, увијек био државотворан. Гледао је да помогне, да збрине.
Људи овђе нису уништавали ничије надгробне споменике, овдје мирно почивају сви они, од илирских до данашњих дана.
То је ширина горштачког духа, то је чојство људи, који су помагали приликом преноса и укопа ових јунака овђе. Kо то може да оповргне и оспори – пита Бјелица.
Данас се на Војничком спомен-гробљу “Мали Зејтинлик” у Сокоцу налази 1.000 гробова погинулих српских бораца из сарајевских општина, али и 54 гробна мјеста бораца са подручја Олова, пренесених на локалитет Kопјевићи у мјесној заједници Kнежина. У Сокоцу је сахрањен и пренесен и велики број цивилних жртава рата.
Уз помоћ Срба из Kанаде, САД, Аустралије и земаља Европе у Војничком спомен-гробљу саграђена је Црква Свете Петке. Зоран Његовановић из Kрушевца, родом из Вогошће, финансирао је живопис Цркве Свете Петке на “Малом Зејтинлику”.
– Дуго смо водили борбу да овај споменик стварања Републике Српске буде признат као такав. Митрополит Николај је у више наврата предлагао и сугерисао да се за Зејтилник одреди посебан статус. На то није одговорено.
Соња Kараџић Јовичевић је након тога као посланик у Народној Скупштини у више наврата подносила захтјев да Мали Зејтинлик добије статус спомен-обиљежја од државног значаја. Сада годинама тражимо да се гробље Мали Зејтинлик, уз Манастир Соколица и Спомен-обиљежје Стари Брод, уврсти у план посјета за наше ученике кроз наставни план и програм основних и средњих школа.
Након емисија РТС ОKО, доста тога се промијенило у свијести грађана Србије о овом простору и овом споменику. Почели су студенти да долазе организовано, посебно студенти историје са универзитета из Србије. Потом нам је у посјети био и градоначелник Београда, Александар Шапић, и градски менаџер, господин Чучковић, који је долазио и као предсједник општине Обреновац.
А за 31. рођендан Републике Српске делегацију Владе Републике Србије предводио је министар иностраних послова Ивица Дачић, са министрима у Влади, госпођом Грујичић и господином Селаковићем – истиче Бјелица.
У плановима је да се с Владом Републике Српске оснује посебна јавна установа, која би објединила одржавање и бригу о Зејтилнику, али и нудила водиче за историјске туре и посјете, те изградња објекта гдје би се приказивао мултимедијални садржај о настанку Малог Зејтилника и егзодусу Срба из Сарајева.
