Сарајево у периоду 1992-1995. године није био опсједнут већ подијељен град, у чијем муслиманском дијелу је постојао чврст унутрашњи обруч који није дозвољавао цивилима да напусте дијелове града под контролом муслиманских снага, изјавио је Срни декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић.
“Дакле, град је било немогуће напустити због тог унутрашњег обруча, а не због српске `опсаде` града”, рекао је Мастиловић.
С друге стране, истиче Мастиловић, да је на било којој тачки попустила одбрана Сарајевско-романијског корпуса и да је више дестина хиљада муслиманских војника провалило из Сарајева, не само да је питање да ли би ишта живо српско остало до Дрине, већ и да ли би данас уопште постојала Република Српска.
Он тврди да је неспорна чињеница да је српско цивилно становништво масовно терорисано у дијеловима града под контролом муслиманских снага – затварано, мучено, пребијано, силовано, убијано, логорисано, присиљавано на копање ровова и друге тешке физичке послове, систематски застрашивано и прогоњено.
Према његовим ријечима, не треба изгубити из вида ни то да је српско цивилно становништво терорисано и у дијеловима града под контролом Војске Републике Српске, највише снајперском и артиљеријском ватром из дијелова града под контролом муслиманских снага, а на крају и НАТО бомбама.
Мастиловић сматра да бјесомучни медијски рат који је вођен против Срба још није ни приближно испричана прича.
“На примјер, колико је силованих Српкиња у Сарајеву морало потписати изјаву да су их силовали Срби, да би им доктори уопште извршили прекид трудноће која је дошла као посљедица силовања. Или, на примјер, постављање артиљеријских оруђа тик уз школе, болнице, вртиће и друге објекте одакле су гађани положаји Војске Републике Српске, да би се узвратна артиљеријска ватра могла објавити свјетској јавности као напади `агресора` на цивиле у `опсједнутом` Сарајеву”, наводи Мастиловић.
Он истиче да егзодус сарајевских Срба, након потписивања Дејтонског мировног споразума, представља врхунац страдања и заокруживање процеса затирања Срба у Сарајеву, који су преко ноћи постали бескућници у свом граду и кренули у избјеглиштво и расијање широм свијета, остављајући не само своју имовину већ и град који су вијековима градили.
“Само гробове најмилијих нису остављали, њих су носили са собом, као сигуран знак и завјет да се у тај град више никада неће вратити”, подсјећа Мастиловић.
Он наглашава да би се читава историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био један веома дуги, вишевјековни континуитет трајања и затирања, јер колико дуго Срби трају на овим просторима, толико трају и настојања да се они, ако не сасвим затру, а оно барем сведу на мјеру која другима одговара.
Према његовим ријечима, оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, а на крају се то претворило у затирање памћења и права на памћење, које нажалост и данас траје.
