Драги наши,
За ову Нову годину од многих ћете добити само разне материјалне поклоне. Деспотовина вам може само поклонити оно што најбоље зна – једну истиниту, тешку, али и утјешну и радосну причу, причу о нашем другу – Микајилу Мики Ђукановићу – човјеку са великим осмјехом.
Мико је рођен у селу Јежештица у братуначкој општини уочи своје крсне славе Аранђеловдана 1978. год. Наравно, добио је име по свом заштитнику св. Арханђелу Михаилу, који је у оно правријеме, када је Луцифер пао с неба зауставио небеске силе да крену за њим и да се одметну од Бога.
Као и код већине нас са ове стране Дрине, Микин живот се мјери до рата и послије рата. Срећно дјетињство сеоског дјечака замјењује 1992. прогонство и избјеглиштво у Мајуру код Шапца. У нападима Насерових хорди на Кравицу почетком 1993. гине му отац Иван, чије кости никада није пронашао. Ово није до краја истина – идентификована је и сахрањена једна кошчица и то управо од стране покојног доктора Станковића. Мајка Анђа му се налази на чувеној фотографији жена из Кравице које плачу над костима својих најближих.
У избјеглиштву, без оца, са мајком и млађим братом и сестром, Мико са 14 година почиње да ради у локалној пекари. Игра фудбал у сеоском тиму. Стиче нове пријатеље, са многима ће се окумити и остати и до дана данашњег близак пријатељ. Као дијете ради трећу смјену, истовара џакове брашна, ради као продавац, али је задовољан: у најтеже вријеме има плату, може да плати станарину, газда дозвољава да ујутро, кад крене кући, понесе са собом по један хљеб за сваког члана породице. И све то са широким осмијехом, управо оним који видите на овој фотографији.
По завршетку рата, враћа се са мајком, братом и сестром у Братунац. Живот ни ту није многи лакши, али ипак има боље услове. У спаљену кућу не може, па живи у приземљу додијељене муслиманске куће. Мајка почиње да ради као чистачица у школи. А он не може више у пекару. Смучила му се трећа смјена без прекида. Међутим, ништа лакши нису ни други послови: окопава бескрајне километарски дуге врсте кукуруза у Семберији, ради на оближњој пилани, склапа и испоручује намјештај. И све опет уз осмијех. Гдје се заиграло – Мико је у колу, гдје се запјевало – Мико пјева. Увијек уз позитивно расположење и шалу. Смијехом покрива све недаће.
Ускоро се и жени, добија два сина. Старијем даје име свога оца Ивана, да се зна да се лоза Ђукановића није угасила очевом погибијом. Радничка плата у Братунцу је мала. Хљеб са пет кора у Братунцу, мијења за онај са десет у Београду. Одлази на грађевину и ради најтеже и најопасније послове. Јесте да није пријављен и осигуран, али је плата већа и може се прехранити породица. Купује плац, прави кућу и завршава је тек толико да може да усели. То је једна од оних наших многобројних кућа под плочом или привременим кровом и без фасаде. Мико је срећан и задовољан – не плаћа кирију и има свој кров над главом. И обавезно осмијех кад год се видимо!
Дјеца расту, а како је једном раднику-теренцу одржати породицу, то само они знају. Након једне деценије, са женом му се разилазе путеви. Није лако никоме, поготово дјеци. Мики је на уму само како да њима ништа не фали. Зна да уз њих мора бити ту у Братунцу. Налази посао у руднику у Сасама, гдје се запошљава као јамски радник. Кад заврши тај посао, иде у молерај. Сања о завршетку куће, ауту, о томе како ће дјецу научити занату, олакшати им живот…
Међутим, тог трећег јунског дана, на св. Цара Константина и царицу Јелену 2021. године сви Микини снови бивају прекинути страшном јавом. Градом се најприје пронијела вијест да је неки рудар настрадао у Сасама. Испоставило се – Мико. На њега се у рудничкој јами обрушила стијена. Све је радио по пропису, све је било онако како треба, али несрећа… Стијена му је смрскала труп, ноге одузете, тешке тјелесне повреде, болове и избијене зубе и не броји. Операција у Тузли, мјесеци лежања у постељи. Накада се Мико пентрао по крововима као дивокоза по стијенама, а послије неколико мјесеци лежања у кревету, једва успијева и да сједи.
Почетни шок, бол и невјерица замјењује оно што је Мику увијек красило – велика ментална снага која је стечена тешким и претешким животом. Огромна жеља и нада да поново стане на ноге, осмијех и позитивна енергија – тако се Мико може описати задњих двије године. Сваки дан ради физикалне вјежбе. Најприје вјежба да само сједи без помоћи, па да се придиже, па да полако помјера ноге… Напредује, споро али сигурно.
Када је лијепо вријеме, изађе ”код Кире” на кафу. Око њега је увијек шала. Умјесто да њега тјеше, он друге тјеши. Понекад му буде и криво кад га неки незнанац пита о његовој несрећи, а онда почне да се жали на свој живот. Здрав, прав и нешто му фали. Неко би проклињао дан и када се родио и дан несреће, а Мико је узео за преславу дан када га је Бог оставио у животу, па макар и у колицима. Надамо се сви – привремено. Није се Мико у несрећи одметнуо од Бога, него је, попут свог заштитника св. Арханђела Михајла, стао још чвршће уз Њега.
Прије неки дан је дочекао да послије годину дана оде у бању. А да не буде све ни ту без бола, побринуле су се наше државне службе. Дан прије него што ће кренути, стигла му је коверта из Бијељине. Он је у први мах није ни отварао, а кад је отворио имао је шта и видјети: пензионисан на сопствени захтјев! Пензија: 280 марака.
Сувишно је рећи да захтјев за пензионисање никад није поднио и да ни сам не зна шта да ради кад се врати из бање. Како преживјети са тим парама кад му толико треба само за пелене?
Чули смо се са Миком док је у бањи. Каже, добро је. А како би било Мики него добро? Каже, помало јача ноге. Каже, буде помало досадно поподне, нервирају га ови болесници. Кукају без престанка. Не може да их слуша, па оде до оближње сеоске продавнице. Ту је његово друштво – радници који су дошли да дрмну по једну послије посла. Нађе се ту и један са хармоником, засвира, запјевају. Слично се сличном радује, помислих. Мико је својим осмијехом привукао њих, а они њега. И, ето љепоте и пјесме и у најтежим околностима!
А, ви, како сте? Колико имате разлога да будете срећни и ове Нове године? Има ли у вашем животу макар десет посто тешкоће као у Микином и десет посто осмијеха и пјесме као у Микином?
И још нешто. Каже се да је ово вријеме даривања, помагања… Ето, ако неко нову годину жели да започне добрим дјелом, наш приједлог је да уплати Мики нешто новца на рачун. Умјесто што нам дјеца имају по пет пакетића, преживјеће и са четири. Не мора три пакета петарди, може и два. Не мора нам славље Нове године бити обиљежено бахаћењем. Можемо га украсити и неком малом помоћи брату у невољи.
Број Микиног текућег рачуна: 552115-31588869-22 (Адико банка у БиХ).
За остале видове плаћања, али и за неку личну поруку подршке, можете контактирати Мику лично на тел: +387 66 427 062.
И у наше име хвала и срећна Нова година!
