Првак Београдског драмског позоришта Милорад Мики Дамјановић са својим кабареом „Чезнем да вам кажем“ подарио је фочанској публици вече носталгије, љубави, забаве и смијеха, али више од свега – вече радости живљења.
Уз музичку пратњу сопрана опере Народног позоришта Наташе Радовановић и пијанисте Павла Јоксимовића, Дамјановић је на шаљив, али истовремено озбиљан и поучан начин, говорио о одрастању у родном Прибоју, првој љубави, студирању и илегалисању у дому у Београду, до остварења, како је истакао, свог пословног сна – да живи и ради оно чему је одмалена стремио.
У сали Центра за културу и информисање у Фочи, праћене салвама смијеха и аплаузима публике, ређале су се духовите приче, од носталгичног подсјећања на пионирску заклетву и дјетињство у бившој заједничкој држави, преко удварања Аиди – првој љубави и скупљања храбрости да је, како се то у Прибоју некад радило, на корзоу упита „хоћеш да пођеш“, што подразумијева „хоћеш ли да ми будеш дјевојка“.
Послије првог заљубиљивања, дошла је и права љубав, а о њој је упечатљивим начином казивања како то само велики умјетници знају, говорио кроз стихове Десанке Максимовић, Алексе Шантића и Јована Дучића.
Дио Дамјановићевог одрастања било је и малтретирање од групе већих дјечака, што је он крио, али је имао своје уточиште, а то је било аматерско позориште у Прибоју.
То је испричао, како је истакао, да би онима који имају сличних проблема дао савјет да нађу своје позориште – своје уточиште и да такве проблеме не крију у себи, јер то није њихова срамота, већ срамота оних других.
Он је рекао да је 30 година касније, на Фестивалу „Дани Данила Лазовића“, чији је он оснивач, добио извињење од вође некадашњег „клана“ који га је злостављао.
„У том делу причам о адолесцентском периоду, када нисам био баш схваћен у малој средини, и начину на који сам се ја изборио“, изјавио је Дамјановић новинарима након представе.
У кабареу нису изостале ни приче из Дјечијег позоришта „Бошко Буха“, које му је прво дало шансу, а коју је он искористио, наступајући у свим могућим бајкама „од мајмуна до принца“, да би касније услиједило запослење у Београдском позоришту и улоге у телевизијским серијама.
Уз познате музичке хитове, љубавну поезију српских великана, али и шкакљиве народне стихове из збирке Вука Караџића „Црвен бан“, сат и по је фочацима пролетјело „као дланом од длан“.
„Кроз кабаре пролазимо стазама којих се ја сјећам, од тренутка када сам био Титов пионир, преко распада те земље, студирања деведестих до запослења у Београдском драмском позоришту. Некако ми се чини да се та моја прича тиче многих људи који седе у салама, а играли смо 30 пута широм Србије. У Републици Српској смо били у Козарској Дубици и сада у Фочи и пресрећан сам, пошто је мој отац рођен у Фочи“, рекао је Дамјановић.
Сопран Наташа Радовановић каже да уживају, много путују и труде се да зађу у сваки кутак некадашње заједничке државе да би кабаре учинили свима доступним.
„Емоције и сусрети са људима су дивни. Непогрешиво се реагује на исти начин у свим срединама, што нам говори да смо на добром путу – чиста љубав на длану“, рекла је Радовановићева.
Пијаниста Павле Јоксимовић рекао је да је од мјеста до мјеста слична енергија, али да је увијек посебно и увијек доживе нешто ново.
Директор Центра за културу и информисање Фоча Славица Филиповић рекла је да је ово било вече љубави, заједништва и сјећања на лијепа времена.
„Центар за културу и информисање жели да овим кабареом дамама уљепша празник који сада долази. Публика је уживала у пјесми и поезији о жени, вјечитој инспирацији свих умјетника и подсјетила се на стара добра времена“, рекла је Филиповићева.
Кабаре је завршен поруком публици да је важно да се не одустаје од свог животног сна, да се шансе не пропуштају, те да живот не би требало схватати превише озбиљно и да се, колико год може, користи сваки дан за смијех и уживање.
