Поводом убиства породице Зец, Српско народно вијеће и Антифашистичка лига Хрватске, организоваће данас комеморацију на загребачком Сљемену, локалитету гдје су у ноћи између 7. и 8. децембра убијене дјевојчица Александра и њена мајка Марија Зец.
Документационо-информациони центар Веритас истиче да убиство породице Зец спада у најмонструозније ликвидације породица у рату у Хрватској, због њихове етничке припадности.
По Мерчеповом наређењу, његов замјеник Миро Бајрамовић наредио је припадницима јединице Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима.
Михајла Зеца је приликом привођења увече око 23.00 часа, испред његове куће у Пољаничкој улици на Трешњевци, убио Синиша Римац, наводно у покушају бијега.
Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле је извео његову жену Марију и њихову кћер Александру.
Најприје их је одвео у хотел Панорама, а одатле на Сљеме гдје их је убио из ватреног оружја, а након тога наредио осталим припадницима јединице да њихове лешеве баце у јаму за смеће и затрпају их.
Неколио дана послије ликвидације, њихове лешеве пронашао је Маријин брат Златко Месић, који је био припадник МУП-а Хрватске.
Александрина сестра Гордана и брат Душан су преживјели, јер су се сакрили у кући.
Убрзо по проналаску лешева, ухапшени су припадници Мерчепове јединице – Муниб Суљић, Игор Микола, Синиша Римац, Небојша Ходак и Сњежана Живановић, од којих су неки пред истражним судијом признали убиства.
На суђењу је утврђено да пред истражним судијом нису имали адвоката којег су по закону морали да имају, па су њихови ранији искази изузети из списа као незаконити, па су оптужени ослобођени „у недостатку доказа“.
Жупанијски суд у Загребу у мају 2016. године неправоснажно је осудио Томислава Мерчепа, тадашњег комаданта резервне јединице МУП-а Хрватске на пет и по година затвора јер није спријечио подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведеног из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане од којих су 23 усмрћена.
Из чињеничног описа пресуде изостављено је 20 жртава, за које је, такође, био оптужен, а за које се наводно није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао.
Међу убијенима за које је Мерчеп осуђен наведена су и имена Михајла, Марије и Александре Зец.
Врховни суд је пресудом из фебруара 2017. године преиначио првостепену пресуду тако што је Мерчепу повећао казну на седам година затвора, коју је умјесто у затворској ћелији повремено „издржавао“ у елитној бањи Крапинске топлице.
Хрватски Врховни суд је у марту 2020. године донио одлуку да се осуђени Томислав Мерчеп пусти на условну слободу након издржане три четвртине затворске казне због знатно погоршаног здравственог стања, раније кривичне неосуђиваности, потпуног придржавања кућног реда и што је „у цијелости остварена сврха кажњавања“.
Мерчеп је умро у новембру исте године.
Осим ликвидација четворочланих породица Козбашић у Петрињи у новембру 1991. године, Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992, Радосављевић у Дарувару у фебруару 1992. и Олујић у Церни код Жупање у фебруару 1992. године, убиство породице Зец спада у најмонструозније ликвидације породица у рату 90-тих због њихове етничке припадности.
Супружници у овим породицама биле су мјешовитог српско-хрватског састава, осим породице Радосављевић, у којој су оба супружника били српске националност, наводи Веритас.
