На данашњи дан 1995. године у 2.12 часова почело је НАТО бомбардовање Републике Српске, а прве жртве бомбардовања били су брат и сестра Галинац. НАТО пилоти нациљали су их код срушеног моста у Семизовцу, код Сарајева.
У масовном авио и ракетном удару који су трајали до 14. септембра животе је узгубило више од стотину недужних цивила.
У НАТО бомбардовању Републике Српске, кодног назива „Намјерна сила“, авијација НАТО-а бомбардовала је положаје Војске Републике Српске у тзв. зонама безбедности УН-а (Сарајево и Горажде), али и друге положаје Војске Републике Српске и релејне уређаје.
На положаје Војске Републике Српске НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених, а укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона.
Приликом ваздушних напада на Републику Српску, НАТО је користио муницију пуњену осиромашеним уранијумом.
Повод за НАТО агресију била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, 28. августа 1995. године, за коју су оптужени Срби. За овај напад оптужена је Војска Републике Српске, али до данас није утврђена кривица српске стране.
Све то није ништа значиле за НАТО савез, већ су се отворено сврстали на страну Бошњака и почели агресију на положаје Војске Републике Српске.
Првог дана бомбардовања Пала, у окршају српске артиљерије и авиона НАТО савеза, који су мјештани ратне престонице посматрали са улица, око 17.00 часова ракетом „земља-земља“ оборен је француски авион „Мираж 2000“, који је пао 20-ак километара југоисточно од Пала, а двојица пилота спасила су се катапултирањем.
Током ове акције, НАТО је бомбардовао и Хаџиће, Вогошћу, Илијаш, Јахорину, Пале и Братунац, мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске у околини Сарајева.
Након потписивања Дејтонског споразума, Хаџићи, Вогошћа и Илијаш припали су ФБиХ што је, натјерало Србе да оставе своја огњишта у ове три општине.
За ново пребивалиште, Срби из Хаџића, њих око 5.000, изабрали су Братунац у којем један број њих и даље живи. Сва досадашња истраживања потврдила су да је стопа смртности Хаџићана била четири пута већа од смртности њихових нових комшија, а најчешће су умирали од карцинома плућа, дебелог цријева и костију.
Истовремено са „Намјерном силом“ покренута је и НАТО акција „Мртво око“ чији је циљ био онеспособљавање противваздушног система одбране Војске Републике Српске.
Том приликом бомбардован је радар на Јахорини, а у нападу НАТО авијације на телекомуникациони торањ на Зловрху на данашњи дан 1995. године страдало је десет недужних припадника Војске Републике Српске који су били задужени за обезбјеђење торња.
Бомбардовање Републике Српске окончано је 14. септембра 1995. године када је постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване „Зоне безбједности“ што је и учињено 17. септембра.
На братуначком гробљу, само четири године након бомбардовања, сахрањено је око 400 умрлих, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома. И многи страни војници, који су боравили на овим подручјима у току и након бомбардовања, данас имају сличне здравствене проблеме.
Посљедице коришћења радиоактивне муниције са осиромашеним уранијумом осјетиће и генерације будућих становника Републике Српске, која је међу водећим земљама по броју малигних обољења у региону.
