Навршава се 30 година од агресије хрватских оружаних снага против Срба у Западној Славонији, познате као „Бљесак“, током које је 1. и 2. маја 1995. године погинуло и нестало 283 особа, међу којима 40 одсто цивила, међу којима 57 жена и 12 дјеце, те протјерано 15.000 Срба, а за овај злочин нико није осуђен, саопштио је Документационо-информативни центар „Веритас“.
Хрватске оружане снаге су 1. маја 1995. године са 16.000 војника извршиле агресију, под кодним називом „Бљесак“, на српску област Западна Славонија, у саставу Републике Српска Крајине /РСК/, у вријеме када је ова област била под заштитом УН, и у којој је било 15.000 житеља и око 4.000 војника, које је УН препустио на милост и немилост агресору.
Сјећајући се страдања из Јасеновца из 1941. и Пакрачке Пољане из 1991. године, народ Западне Славоније кренуо је у егзодус према Републици Српској, али су их на путу према „мосту спаса“ на ријеци Сави, сустизале авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци, рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.
У овој акцији су, према „Веритасовим“ подацима, погинуле и нестале 283 особе, укључујући 114 /40 одсто/ цивила, а међу жртвама је било 57 жена, 12 малољетних особа, од којих осморо млађих од 14 година, и 76 особа преко 60 година старости.
Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 174 особе /61 одсто/, а као нестали се води још 109 /39 одсто/ особа, међу којима је 46 цивила, укључујући и 23 жене.
Од 150 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада их је 122 идентификовано.
ИЗ „Веритаса“ указују да је, са ове временске дистанце, извјесно да су и они који се воде под ознаком „нестали“ такође убијени.
Када се идентификују ексхумирани, а неидентификовани /њих 28/, остају непозната гробна мјеста за 81 несталу особу /29 одсто/.
У овој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом, Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, те Пакленица са 20 жртава.
Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара, Ранко и његова супруга Анђелија са дјецом Гораном /11/ и Горданом /осам/, те Милутин и његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана /седам/.
Око 1.450 припадника Српске војске Крајине /СВК/ је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину.
ХРВАТСКИ СУДОВИ ОСУДИЛИ ВЕЛИКИ БРОЈ ЗАРОБЉЕНИХ СРБА
Хрватски судови су осудили велики број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту.
Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена.
Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превезени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.
Хрватска је игнорисала резолуцију Савјета безбједности УН од 17. маја 1995. године, којом је тражено да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. године
ХАШКО ТУЖИЛАШТВО НИКАДА НИЈЕ ОТВОРИЛО ИСТАГУ О ЗЛОЧИНИМА У „БЉЕСКУ“
Све ове чињенице биле су познате и тужилаштву Хашког трибунала, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији.
Савјет безбједности УН није Хрватској никада увео казнене санкције, зато што је као чланица УН извршила агресију на заштићену зону те организације.
Међутим, хашко тужилаштво је већ 25. јула 1995. године оптужило тадашњег предсједника РСК Милана Мартића да је 2. и 3. маја 1995. године за одмазду гранатирао Загреб, због чега га је Хашки трибунал осудио на 35 година затвора.
Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага покренуто је неколико кривичних поступака за злочине над Србима у тој акцији, који нису одмакли даље од предкривичне фазе.
У августу 2021. године из Тужилаштва БиХ у Хрватску је упућена замолница о уступању кривичног гоњења против 14 хрватских команданата који су учествовали у акцији „Бљесак“, иницирано кривичним пријавама Центра јавне безбједности Бањалука из 2006. и 2007. године, али је то Влада Хрватске одмах одбила као неосновано.
С друге стране, у марту 2020. године, суд у Загребу је у одсуству донио пресуду, која је потврђена јулу 2023. године, којом је Милан Мартић, предсједник РСК, осуђен на седам година затвора, и Милан Челекетић, командант СВК на 20 година затвора, због „осветничког ракетирања и гранатирања хрватских градова /Загреба и Карловца/ након акције Бљесак“, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије као упозорење да обуставе напад на српску област под заштитом УН.
„Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 30 година постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?“, навео је „Веритас“.
