Предсједник Републике Српске Милорад Додик, обратио се данас на посебној сједници Народне скупштине Републике Српске, поводом 30 година од потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ.
Обраћање предсједника Српске преносимо у цјелини:
Уважени предсједниче НСРС, уважени посланици Народне скупштине, грађани Републике Српске и наши пријатељи у Вашингтону, Москви, Бриселу, Пекингу и цијелом свијету:
Данас засједамо на ванредној сједници – зато што тренутак у ком се налазимо није ништа мање него ванредан.
Прије тридесет година, на америчком тлу, склопљен је велики мир.
Тај мир назван је Дејтон, и није рођен из идеологије, нити из империјалних тежњи, него из нужде – и јасне визије.
Дејтонски мировни споразум није био савршен.
Није био утопија. Али, јесте био стваран. И функционисао је.
Тридесет година одржава мир не зато што је потврдио Републику Српску, створио Федерацију БиХ и БиХ, него зато што их је препознао – онакве какве јесу, са свим разноликостима, комплексношћу, и да, са свим разликама.
Колико је Дејтонски мировни споразум значајан за Републику Српску, колико на његовом поштовању тинсистирамо, зашто је све што радимо у складу са његовим одредбама, најбоље свједоче две чињенице.
Дејтонски мировни споразум је документ који је ратификовала Народна скупштина Републике Српске, а дан када је потписан проглашен је државним празником.
Ми, Срби и Република Српска, славимо мир. С друге стране, овај документ никада није ратификовала Федерација БиХ.
Умјесто дана када је установљен мир, Федерација слави дан када је почео рат.
„У Босни су људи уијвек у рату са нечим – са другим људима, са собом, са својим заблудама.“ – писао је Иво Андрић.
А ми смо у Дејтону нашли начин да коначно завршимо тај рат и да се вратимо себи, својим кућама и својим породицама.
За Републику Српску, Дејтон је више од мировног споразума.
То је гаранција мира, али и гаранција наших права.
За нас у Републици Српској, Дејтонски мировни споразум није само документ који је окончао рат.
Да би се окончао рат успостављен је Уставом БиХ нови политички систем. Дејтонски мировни споразум је и документ који је отклонио узроке рата.
Рат у БиХ није почео зато што су се народи само мрзили.
Почео је зато што је нарушен принцип равноправности.
Дејтон није био сугестија. Дејтон није био декларисана визија. То је уставноправни уговор.
Написале су га, усагласиле и потписале све стране – дакле, Република Српска, ФБиХ, Србија, Хрватска и нелегитимни Алија Изетбеговић у име некакве БиХ, реално у име босанских муслимана – Бошњака, уз пуну подршку Сједињених Америчких Држава, Француске, Велике Британије, Русије, СР Њемачке уз асистенцију ЕУ и других партнера.
И током тридесет година, Република Српска је живјела у складу с њим.
Поштовали смо га. Придржавали смо га се. Чак и кад смо се оштро противили, чак и када смо били нападани, поштовали смо договор који смо потписали.
И данас, док бошњачки политичари поново инсистирају на концепту БиХ који је управо довео до рата деведесетих, ми у Српској чврсто стојимо на бранику мира, бранећи одредбе Дејтона.
Свака наша борба за поштовање Дејтона није само борба за права Републике Српске.
То је борба за очување мира и Устава БиХ, Републике Српске и спречавање нових сукоба.
И ма колико нас због тога нападали, клеветали и лажно оптуживали, ми смо ти који поштовањем Дејтона бранимо мир, бранимо Уговор јер смо страна потписница тог уговора.
Међутим, од 2021. године, тај договор – и мир који је донио – све више се напада. Зато вам се данас обраћам, не са осјећајем љутње, него са циљем.
Не са пркосом, него са одлучношћу. И не са апелом страним силама, него са апелом да се поштује Уговор.
На основу чега је БиХ и створена као федерално/конфедерална заједница два ентитета, Републике Српске и ФБиХ и три конститутивна народа Срба, Хрвата, Бошњака/Муслимана и осталих грађана.
Данас вам се обраћам са позивом да кренемо у директне разговора са Федерацијом о враћању на основе.
А резултат тих разговора био би Дејтон – моделиран. Дозволите ми да објасним шта то значи – и, што подједнако важно, шта то не значи.
То не значи сецесију. Не значи ескалацију. Не значи одустајање од мира. То значи повратак на споразум који је у првом реду донио нови уставно-правни политички поредак БиХ, а тиме и мир.
То значи поновно потврђивање да се закони морају тумачити онако како су написани, а не онако како би неки жељели да јесу.
То значи да јасно, мирно и одлучно кажемо да не смијемо дозволити да се уставни споразум изврће у нешто што никада није ни требало да буде.
Члан 1. Устава БиХ каже да је БиХ састављена од два ентитета, Републике Српске и ФБиХ и три народа Срба, Бошњака/Муслимана и Хрвата.
Члан 3. Устава БиХ каже да се Устав БиХ може мијењати ако се „ентитети“, а не политичке партије „сложе“ и то посебним, наглашеним споразумом.
Ситуација са којом се данас суочавамо потпуно је истовјетна дебати коју Американци воде око свог устава.
Да ли уставни уговор тумачити онако како је изворно написан? Или га третирати као „жив документ“ – који неизабрани званичници могу произвољно преиначавати?
То је суштина наше кризе. Не национализам. Не сецесија. Не опструкција. Тумачење.
Ми у Републици Српској смо оригиналисти Дејтона / залажемо се за дословно тумачење Дејтона.
И поносни смо на то. Зато што је Дејтон функционисао – све док нису почели да га мијењају.
Функционисао је – све док није отет.
Функционисао је – све док га нису стране, неизабране бирократе и такозвани „градитељи држава“ почели третирати као празно платно за своје политичке и пословне пројекте.
То није демократија. То није стабилност. И то није мир.
То је разумно и јасно рекао предсједник Трамп када је рекао да САД престају да граде друге државе и народе мијешајући се у одређивање како да живе други народи. Ако је ово тачно, а јесте, САД су поново велике.
Данас и ми кажемо: Доста. Не са пријетњама. Не са гњевом. Него истином. Кажемо: дајте да се вратимо основама. Вратимо се договору. Вратимо се Дејтону.
Даме и господо,
Да бисмо разумјели шта то бранимо, морамо се вратити самом споразуму који је донио нови, уговорни Устав БиХ, окончао рат и донио нам мир.
Дејтонски споразум није идеалан документ. Идеалних ствари готово да нема у животу. Али он је рационалан, остварив и једини могућ у околностима у којима живимо.
Дејтон је увидио историју, наслеђе, менталитет и односе који су постојали у БиХ. Он је дефинисао систем у коме БиХ може да функционише као заједница два равноправна ентитета и три конститутивна народа.
Дејтонски споразум створио је простор у којем сваки народ има своје мјесто, свој идентитет и своје право на равноправност.
Општи оквирни споразум за мир, све са 11 проведбених анекса у Босни и Херцеговини, потписан у ваздухопловној бази Рајт-Петерсон у Дејтону, Охајо, није био само политички документ.
Он је био – и остао – уставноправни инструмент, основа, темељ БиХ.
Тај споразум је створио два ентитета: Федерацију Босне и Херцеговине и Републику Српску.
Сваки са својом владом, својим законима и својом надлежностима. Сваки са правом да управља својим народом, територијом и имовином – у миру.
„Босна и Херцгеовина“ је изведена из територије ентитета, 49 одсто Републике Српске и 51 одсто ФБиХ.
Споразум није створио централистичку, унитарну државу.
Није захтијевао да избришемо своје разлике. Дао нам је равнотежу, а не доминацију. Дао нам је функционисање, а не фантазију. Дао нам је мир, а не униформност.
А оне који сумњају у то позивам да прочитају Анексе 1 до 10. Прочитајте Устав БиХ, онакав какав је усвојен у Дејтону.
Не тумачења. Не фусноте. Сам текст. Не постоји ниједна одредба — ниједна — која страном, неизабраном бирократи даје право да инкриминише неслагање.
Не постоји ниједна одредба која дозвољава да државна имовина буде конфискована декретом тог бирократе.
Не постоји ниједна одредба која Републику Српску своди на подређену административну јединицу.
Не постоји ниједна одредба да једна страна, ентитет намеће рјешења другој.
Дејтон је федералистички/конфедерални, а не колонијални уговор.
Дејтон је прагматичан, а не утопијски.
Дејтон је поштовао право народа да управљају сами собом — унутар Босне и Херцеговине, а не под њом.
Зато себе називамо оригиналистима Дејтона. Оно чему данас свједочимо јесте иста идеолошка дебата коју Американци воде око свог устава.
Да ли га тумачити онако како је написан – или га третирати као „жив документ“ који се мијења зависно од тренутка и расположења страних сила?
Ми у Републици Српској вјерујемо само у текст који смо потписали.
Ми не мислимо да је Дејтон мртав. Ми не мислимо да је Дејтон пропао.
Ми мислимо да је Дејтон тумачењима измијењен до непрепознатљивости – од стране оних који га никада нису потписали, и који његову логику никада нису поштовали.
То није само наше мишљење.
То је став правних стручњака широм Русије, Кине, Европе и Сједињених Америчких Држава.
То је реалност која се – тихо – признаје у дипломатским депешама и правним мишљењима. И то је реалност која се сада мора наглас признати.
Дозволите ми да још једном јасно поновим:
Ми нисмо екстремисти. Ми нисмо опструкционисти. Ми не подривамо Дејтон. Ми покушавамо да га сачувамо.
Ми нисмо само потписници овог споразума, ми смо страна тог споразума, његови чувари и заштитници.
Ми смо народ који зна шта значи борба за слободу, јер смо је платили најскупљом цијеном – животима наших синова и кћери.
Дејтон је наш оклоп, наша брана и наш штит против свих оних који мисле да ће једним потписом, једном одлуком или једним диктатом избрисати оно што је створено крвљу. Ми не бранимо само своја права, ми бранимо мир.
А бранећи мир, бранимо право нашег народа да остане свој на своме, да говори свој језик, да слави своје празнике и да се поноси својом историјом и памти и обиљежава своје страдање.
Дејтон није само мировни споразум – он је печат на нашу слободу, он је обећање да Република Српска остаје трајно уткана у овај простор.
Ми не бранимо само своју земљу, ми бранимо принципе на којима БиХ може да функционише као заједница равноправних народа.
Покушавамо да испоштујемо оно што је договорено 1995. године – интервенција неизабраних и непотврђених службеника који ником не полажу рачуна, а који су наш мир третирали као лични пројекат, умјесто као нашу будућност.
А ако постоји потреба да се Дејтон модернизује – ми смо спремни.
Али дајте да то учинимо на прави начин. Не декретима. Не притиском. Не тумачењима странаца. Учинимо то кроз разговор. Учинимо то кроз амандмане.
Учинимо уз сагласност страна потписница – а не по жељама оних који су дошли деценијама касније.
Даме и господо, шта је пошло по злу?
Дејтон је створио претпоставке да БиХ буде сложена суверена земља у којој ће одлуке доносити народом изабрани представници, а не протекторат у коме ће воља народа бити потчињена вољи неизабраног и лажног високог представника.
Све у овом свијету има своју цијену.
Они који данас руше темеље Дејтона, заборављају да ће се свако наметање вратити као бумеранг.
Дејтон је темељ БиХ и мира у њој, а ко тај темељ руши, руши и мир, руши БиХ.
Ако је Дејтон био договор – уставни споразум – онда је потребно да се искрено запитамо сљедеће:
Које прекршио тај договор?
Ко је промијенио не правила, него његове одредбе? Ко је одлучио да ријечи написане на папиру у Уставу БиХ више нису важне?
Јер, ми нисмо. Нису ни грађани Републике Српске.
Република Српска никада није желела да доноси одлуке у име Бошњака и Хрвата. Никада нисмо хтели да бирамо њихове представнике.
Бањалука никада није желела да уређује односе у Сарајеву, Зеници или Мостару.
Али исто тако, никада нећемо дозволити да они доносе одлуке у име нас.
Не зато што смо тврдоглави, већ зато што је то воља српског народа. Нису чак ни грађани Босне и Херцеговине. Него они који су дошли након потписивања споразума – и који су себи дали за право да га тумаче, преобликују и пренебрегавају.
А највидљивије лице тог подривања данас је Кристијан Шмит.
Хајде да разговарамо искрено – не без уважавања, него искрено.
Шмита никада није потврдио Савјет безбједности Уједињених нација.
Према Анексу XДејтонског споразума, високи представник мора бити именован и потврђен од стране Савјета безбједности, прије тога да га изаберу потписници Анекса 10. То се никада није десило.
Када су Шмита покушали да наметну по сваку цијену, Русија се успротивила. Кина није дала сагласност.
Гласање никада није одржано.
То значи да Шмит није високи представник именован у складу са правом.
Пошто се Шмит не може позвати ни на један међународни споразум, закон или обавезујући акт који би му дао легитимитет,
он је обичан грађанин – које издаје декрете без мандата, без легитимитета и без одговорности.
Нажалост, друга уговорна страна тј. ФБиХ га прихвата само зато што својим диктатом удара на Републику Српску с циљем да је сруши.
Ово није техничко питање. Ово је правна и уставна криза.
Од када је стигао 2021. године – што се поклопило управо са повратком Бајденове администрације – Шмит користи самопрокламована овлашћења да намеће, одлукама, кривичне законе, обуставља финансирање из буџета и пријети изабраним званичницима, и све то без сагласности овог или било ког парламента, овог народа или међународног тијела које би наводно требало да уређује његову функцију.
То није само кршење Дејтона.
Ово је кршење свих начела демократске управе.
А ипак, само зато што смо на то указали – зато што смо тражили да се Дејтон поштује – руководство Републике Српске је санкционисано, осуђено, изоловано и оптужено.
Али, да будемо јасни: овдје није ријеч о једном човјеку. Кристијан Шмит није узрок. Он је лице са плаката. Лице са плаката генерација „градитеља држава“ који не дјелују војним средствима, него декретима.
Не тенковима, него културом елименације. Не дипломатијом, него злоупотребом права – при чему користе привид легалности да униште суштину права. Ово чему данас свједочимо није одговорност. То је идеолошко наметање.
То је оно што се дешава када страни, неизабрани званичник користи самопрокламована овлашћења да уклони изабране званичнике који се усуде да кажу „не“.
То је оно што се дешава када се демократија третира не као воља народа, него као формалност у сврху испуњавања жеља и ставова оних који се сматрају вишим бићима.
И овдје, дозволите ми да се на тренутак обратим са важном поруком – нашим бошњачким комшијама, нашим хрватским партнерима, и нашим пријатељима у Сарајеву: Оно за шта се данас залажемо није само у интересу Републике Српске.
Владавина права, неповредивост споразума и принцип сагласности – то нису етничка питања. То су универзалне вриједности.
Када бранимо Дејтон, ми га бранимо за све у Босни и Херцеговини – јер чим се један дио споразума игнорише, сваки дио може доћи на удар.
Чим један страни, неизабрани званичник може сам да одређује шта је закон, нико више није заштићен — ни Србин, ни Бошњак, ни Хрват.
Зато када кажемо да се морамо вратити основама, ми не тражимо изолацију. Ми тражимо да поново окупимо земљу око изворног завјета – договора који смо сви потписали.
Ако мир треба да траје, он мора бити изграђен на праву, а не на притиску. На сагласности, а не на принуди.
На дијалогу, а не на декретима. Високи представник може да тврди да брани Дејтон.
Али свака његова одлука га је подрила. Зато данас кажемо: вријеме је да будемо начисто, ова уставна криза може да се ријеши само ако се поништи све што је Шмит наметнуо.
Вријеме је да Савјет безбједности Уједињених нација гласа о легитимности именовања Кристијана Шмита, „за” или „против”. Нека га међународна заједница потврди – или одбаци.
Смогнимо храбрости да се суочимо са истином. Јер БиХ и мир не може опстати на лажи.
Даме и господо,
Оно што данас проживљавамо у Босни и Херцеговини није нешто што је специфично само за нас.
Оно што проживљавамо – ова кампања уклањања изабраних лидера, редефинисања правних текстова, делегитимизација народне подршке – дио је ширег обрасца који је у новије вријеме присутан у многим демократијама широм свијета.
Од Бразила до Мађарске, од Румуније до Сједињених Америчких Држава, и да, овдје у БиХ, свједоци смо веома опасне појаве.
Новог облика политичког ратовања.
Културе укидања – која се примјењује не само на мишљење, него и на суверенитет. Агресије неправним средствима – злоупотребе права у циљу остваривања политичких циљева. Будимо отворени. Против мене су уведене санкције.
Пријете ми хапшењем.
Представљају ме као негативца они који одбијају дијалог, а умјесто тога покушавају да га угуше. Али, нисам ја права мета.
Права мета је народ који ме је изабрао. Грађани Републике Српске. Бирачи који су, на слободним и фер изборима, дали повјерење визији суверенитета унутар Босне и Херцеговине, а не подређености страном диктату.
Дозволите ми да овдје кажем нешто што ће, надам се, чути и наши критичари:
Можете ми увести санкције. Можете ме забранити. Можете покушати да ме стрпате у затвор. Можете чак покушати да ме убијете приликом хапшења.
Али ниједан лидер Републике Српске – ни данас, ни сутра, ни икада – неће се одрећи права на нашу груду, нити ће ићи против оног што је договорено у Дејтону, дакле Устава БиХ.
А ако је то тест „погодности“, онда никада нећете имати погодног српског лидера.
Никада.
Јер овдје није ријеч о мени. Овдје је ријеч о мандату народа. Овдје је ријеч о демократији. Демократија не значи слагање са Бриселом. Демократија не значи прихватање најновијег тумачења неког неизабраног изасланика. Демократија не значи уклањање изабраних лидера зато што су „незгодни“.
Ја сам изабран. Влада је изабрана. Народна скупштина је изабрана.
Зато, уз уважавање, поручујем нашим пријатељима у Европској унији и свакој амбасади која је више времена провела пишући саопштења за јавност него читајући Дејтон: ви не одређујете нашу демократију.
Наш народ је одређује.
Кажемо им: читајте Устав БиХ, нисте ви дужни да га тумачите нити је икада био било који високи предтавник, а поготово не овај лажни.
Дозволите ми да још једном јасно поновим:
– Ми не одбацујемо Босну и Херцеговину, ону уставну, уговорену.
– Ми не пријетимо миру.
– Ми не позивамо на једностране потезе или отцјепљење.
Ми само одбијамо да живимо у систему у којем уговор који смо потписали мијењају други, а посљедице намећу нама.
Ми кажемо „не“ – не миру, него безакоњу под кринком реформе.
Ми кажемо „не“ – желимо сарадњу, нећемо наметања која се називају демократским, али немају никакав демократски легитимитет.
Ми вјерујемо у дијалог. Зато и позивамо на дијалог. Вјерујемо у Дејтон. Зато га и бранимо. И вјерујемо у демократију.
Зато се не бојимо да говоримо. Свијет се не може уређивати тако што ће се ућуткивати они који мисле другачије. БиХ се не може стабилизовати брисањем аутономије једног од њена два оснивачка ентитета.
А наша будућност не може се градити на идеји да је само један политички став прихватљив — онај који је одобрио неизабрани и правно непотврђени страни званичник.
Поштовани грађани,
Говорили смо о Дејтону – споразуму. Говорили смо о Шмиту – самозванцу. Говорили смо о демократији – као начелу.
Сада, дозволите да проговоримо о стварном питању које се налази у самом средишту ове олује: Земљишту. Имовини. И ресурсима испод површине.
У посљедњих неколико година, обимна геолошка истраживања потврдила су оно што смо дуго наслућивали:
Република Српска лежи на огромним резервама критичних минерала – укључујући литијум, бор, стронцијум, натријум и калијум.
То нису обични минерали. То су стратешки ресурси. Неопходни су за електрична возила, одбрамбене системе, складиштење енергије и напредне технологије – код нас, у Америци, у Европи и широм свијета.
Посебно су значајна наша налазишта у лопарском базену, који један од најперспективнијих неискоришћених лежишта литијума и бора у Европи – ако не и у свијету.
А за разлику од других локација које се суочавају са ратом, нестабилношћу или отпором локалног становништва – ми имамо геолошки потенцијал, друштвену стабилност и политичку вољу да их одговорно развијамо.
Запитајте се:
– Зашто се Кристијан Шмит појавио 2021. године управо у тренутку када су геолошки стручњаци потврдили ова налазишта?
– Зашто је, након година такозване неутралности, покренуо кампању криминализације Закона о имовини Републике Српске, обуставио финансирање из буџета наше странке и запријетио нашим институцијама?
– Зашто толика журба – толики очај – да се власништво над имовином и ресурсима пребаци са ентитета на Сарајево?
Одговор је једноставан: минерали значе новац, и минерали значе моћ.
Овдје се не ради о уставној реформи. Овдје се не ради о европским вриједностима. Овдје се чак не ради ни о Дејтону. Ово је борба за контролу над стратешким природним ресурсима на европском континенту.
Дозволите ми да будем сасвим јасан: Република Српска се не противи сарадњи.
Република Српска се не противиразвоју. И свакако нисмо против тога да корист од ових ресурса подијелимо са нашим партнерима.
Вјерујемо – и данас то потврђујемо – да ова минерална богатства треба да користе свим грађанима, без обзира на националну припадност, политичку странку или мјесто пребивалишта у Републици Српској.
Али оно што не можемо прихватити јесте систем гдје:
– власништво треба да буде одузето нашим институцијама декретом страног, неизабраног званичника – у супротности с Дејтоном;
– овај лажни Шмит дјелује као агент за некретнине у интересу својих ментора који би за ништа добили све;
– И гдје се ниво БиХ, формиран у Дејтону ради координације, инструментализује као средство за стицање власништва, а ради извлачења богатства од народа који живе на тој земљи.
То није развој. И то није мир. То је очигледна превара безочна експропријација.
А ниједан народ – ниједна демократија – не би то прихватили.
Сада, дозволите ми да се обратим Вашингтону. Знамо да су Сједињене Америчке Државе дубоко забринуте збогстратешке зависности од кинеских минерала.
Знамо да је администрација предсједника Трампа приоритет дала враћању и обезбјеђивању ланаца снабдијевања критичним минералима кроз партнерства са пријатељским државама.
Знамо да су САД истраживале могућности сарадње у Украјини, Јужној Америци и Африци — са већим или мањим успјехом.
Зато данас, по први пут, јавно изјављујем: Република Српска је спремна да истражи партнерство у области стратешких минерала са Мађарском и Сједињеним Америчким Државама.
Спремни смо да понудимо вриједност. Спремни смо да понудимо транспарентност. Спремни смо да понудимо сарадњу засновану на суверенитету – а не на корупцији, не на рату, не на манипулацији.
Дајте нам слободу, потврдите наш већ постојећи суверенитет, гарантујте дејтонски уговор, нашу политичку самосталност и независност – и ми смо партнери.
Дајте да договоримо оквир који поштује:
• дејтонску структуру,
• уставне надлежности ентитета које је прецизирао Устав БиХ члан 3. Устава БиХ – Правни поредак и надлежности институција
а) Све владине функције и овлаштења која нису овим уставом изричито повјерена институцијама БиХ припадају ентитетима
• и једнако достојанство свих народа у Босни и Херцеговини.
Хајде да то учинимо на исправан начин – не на Шмитов начин. Јер ми вјерујемо у партнерство – али само у оно које почиње поштовањем права и сагласности.
Даме и господо,
Вратимо се сада тамо гдје је ово обраћање и почело. Ово није позив на побуну. Ово није пријетња миру. Ово није — како ће неки тврдити – пројекат подјеле. Ово је позив на повратак. Повратак равнотежи. Повратак сагласности. Повратак Дејтону — онаквом какав је потписан.
Али, ми смо такође реални. Знамо да је прошло доста времена. Знамо да је вријеме прошло. Не претварамо се да је БиХ 2025. иста као што је била 1995. године. Зато данас Република Српска износи приједлог – а не захтјев.
Предлажемо структуриран, временски ограничен дијалог страна потписница Дејтонског споразума.
– Дијалог који се не води декретом, већ уз посредовање дипломатије.
– Дијалог који се не одвија тајно, већ уз пуну транспарентност.
– Дијалог који поставља једно једноставно питање: Како наредних 30 година мира учинити бољим од претходних?
Ако одговор на то питање подразумијева измјене Дејтонског споразума — онда хајде да о томе разговарамо – отворено и искрено.
Користећи инструменте које сам Дејтон предвиђа везано за:
– измјене Устава,
– парламентарни договор,
– комисије са представницима различитих страна,
– и сагласност два ентитета и сва три народа – као што Дејтон и захтијева.
Али, одбацимо једном за свагда идеју да један страни бирократа, или једно неизабрано вијеће, може наметнути уставне промјене без сагласности. И то није мир. То није право. То је колонијализам под маском изградње државе. Све је то превара, лаж.
Дозволите ми да кажем нешто што ће одјекнути у Вашингтону. Не можемо очекивати да Сједињене Америчке Државе рјешавају наше проблеме. И не тражимо то од њих.
Ми не вјерујемо у трајну зависност. Не вјерујемо у експерименте изградње државе. И не вјерујемо да је Босна и Херцеговина пројекат.
Она је уговором у Дејтону, Уставом БиХ, утврђена као заједничка творевина.
Како је предсједник Трамп рекао у свом историјском обраћању прошле седмице у Ријаду: „Рођење модерног Блиског истока није дошло од западних интервенциониста … већ од самих народа тог региона“.
Нека тако буде и с нама. Хајде да започнемо Дејтон моделиран – не у супротности са прошлошћу, већ као њено испуњење. Хајде да преузмемо одговорност – не за сукоб, него за дијалог.
Хајде да будемо генерација која ће обновити слово Дејтона – и оставити иза себе Шмитове декрете, лекције из Брисела и неуспјеле експерименте оних који овдје никада нису живјели.
Уважени посланици ове скупштине,
До сада сам говорио о ономе у шта вјерујемо, шта одбацујемо, а шта предлажемо.
Сада дозволите да говорим о томе с ким тражимо партнерство. Ми тражимо Сједињене Америчке Државе— не као противника, не као окупатора, не као арбитра.
Тражимо Америку онакву каква је била 1995. године – и каква поново може бити 2025. године. Као гаранта мира, партнера у развоју и заштитника нашег суверенитета.
Јер управо су Сједињене Државе креирале Устав БиХ. Сједињене Државе су нас довеле до Устава БиХ, до мира у Дејтону.
И Сједињене Државе, данас, а не Брисел, још увијек разумију вриједност договора који функционише, за разлику од идеологије која не успијева. Вјерујемо у оно што је потпредсједник Џеј Ди Ванс недавно рекао: да су се Европа и Америка постале превише комотне у безбједносном оквиру током протеклих 30 година – оквир који је рођен у Клинтоновој ери, који су поставили они који желе да град државе, а сада потпуно неспособан да одговори на изазове наредних 30 година.
Слажемо се. Босни из 1995. био је потребан мир – и добили смо га.
Босни из 2025. године потребне су реформе – стварне, законите, демократске реформе.
А за то нам је потребно да се вратимо основама – темељима који су у првом реду учинили Дејтон снажним.
Република Српска је спремна – данас, сутра и у будућности – да буде поуздан партнер Сједињеним Америчким Државама, ЕУ и Русији.
Ми не тражимо стране трупе. Ми не тражимо развојну помоћ.
Отворени смо за дијалог и сарадњу која поштује Дејтон, доноси корист свим народима у Босни и Херцеговини, и подржава напоре Америке да смањи ослањање на нестабилне или непријатељске регионе тако што ће диверсификовати и осигурати ланце снабдијевања критичним минералима.
Уважени предсједниче Народне скупштине, уважени посланици, грађани Републике Српске и пријатељи широм свијета,
У свакој генерацији дође тренутак када народ мора да бира, али не између рата и мира, него између истине и комфора.
Ово је тај тренутак.
Нисмо овдје да рушимо оно што је Дејтон изградио. Овдје смо да то заштитимо – од оних који су заборавили шта је Дејтон.
Нисмо овдје да разграђујемо Босну и Херцеговину.
Овдје смо да подсјетимо свијет шта она заиста јесте: сложена суверена земља, састављена од два ентитета и три народа — које повезује договор и којима се не управља декретима.
И нисмо овдје да позивамо на независност.
Позивамо на међузависност засновану на равноправности, сагласности и уставном поретку.
Допустите да завршим једним завјетом – не само грађанима Републике Српске, већ сваком Бошњаку, сваком Хрвату, сваком Србину, сваком грађанину ове земље: ми не тражимо ништа што је ваше.
Само тражимо да нам се не одузима оно што је наше. Спремни смо да градимо будућност у којој ће све заједнице напредовати.
У којој ће критични минерали бити искоришћени за развој цијеле земље, а не за богаћење појединаца. У којој нико неће бити ућуткиван, и нико неће бити кривично гоњен зато што брани споразум који смо сви потписали.
Хајде да разговарамо. Хајде да слушамо. Хајде да разговарамо – одважно, без присиле. И дајте да почнемо одмах.
Формално предлажемо да све стране потписнице Дејтонског споразума отпочну структуриран и добронамјеран дијалог — са циљем да се вратимо изворном тексту, намјери и структури Дејтонског мировног споразума, те да свака евентуална измјена буде разматрана искључиво кроз законске механизме и уз сагласност, како сам Дејтон и предвиђа.
Ово није позив на разграђивање Босне и Херцеговине. Ово је позив на њено враћање – враћање на њене уставне основе.
Да се прилагоди само у мјери у којој постоји сагласност. И на потврду истине да се мир не може одржати кроз притисак, кажњавање или декрете – већ искључиво кроз узајамно уважавање и договор.
Грађанима Републике Српске: Ово је наш тренутак. Не да идемо у битку, него да устанемо. Не да протестујемо, него да водимо.
Не да погоршамо ситуацију, него да обновимо разговор о Дејтону и његовој обнови. Дејтон није напуштање мира.
То је улазак у сљедеће поглавље. Свијету, а посебно Сједињеним Америчким Државама кажемо: ми нисмо ваш проблем. Ми смо вам партнер – ако нас прихватате. Не тражимо од вас да рјешавате наше политичке проблеме.
Само тражимо да се сјетите споразума чији сте аутор – и да нам помогнете да му се вратимо.
Спремни смо да допринесемо вашим стратешким циљевима – минерали, стабилност и легитимна дипломатија.
Све што тражимо заузврат јесте да се придржавате оних истих одредби која су Дејтон учинила могућим: сагласности, уставности и суверенитета.
Учинимо да Дејтон поново функционише. Учинимо га опет стварним. Учинимо га опет нашим.
Пријатељима у Европи – нарочито онима који се сјећају тешко научених лекција историје – кажем сљедеће: Знамо да Европа није монолитна.
Знамо да у Европи постоје они који разумију да стабилност не настаје ућуткивањем изабраних лидера, него јачањем институција, изградњом узајамног поштовања и подршком дијалогу умјесто диктату у БиХ.
Знамо да неки од најгласнијих заговорника суверенитета и реформе данас долазе управо из Европе – лидери који знају шта значи бранити своју државу, док истовремено заједнички раде на очувању мира.
Тим лидерима – и сваком европском партнеру који жели будућност засновану на равноправности, праву и узајамном уважавању – наша врата су отворена.
Хајде да радимо заједно – не да избришемо Дејтон, већ да га вратимо. Хајде да изградимо Европу у којој се споразуми поштују, разлике уважавају, а суверенитет не третира као пријетња – већ као темељ сарадње.
Хајде да тим путем кренемо заједно – са партнерима у Сарајеву, са пријатељима у Америци, Европи, Русији и Кини са савезницима у истини и праву и са пуним достојанством слободног народа који своју будућност никада неће дати у руке никоме осим себи.
Овдје је мјесто и да се захвалимо Русији, која никада није напустила подршку слову Дејтонског споразума.
Принципијелна досљедна политика Москве, омогућила је да се изнова укаже на поштовање међународних уговора, одбаци мијешање у унутрашње ствари других држава и интервенционизам који је владао на бази правила.
Остајемо партнери у свему томе.
Кини за принципијелно и политички неутрално поступање, за досљедност у дјеловању у Савјету безбједности по питањима везаним за БиХ.
Желимо сарадњу са свима. Гарантима Дејтонског споразума САД, Русији, ЕУ, Француској, Њемачкој, Великој Британији, хвала, и позив:
“Дозволите нам наш договор, затворите ОХР, високог представника, подржите да у Уставном суду раде домаће судије.
Вријеме за то је већ одавно истекло“.
Бошњацима:
Прихватите БиХ споразума и договора; Издигните се у народ суверенитете, а не поданика. Прихватите легитимне, вољом већине изабране представнике Срба и Хрвата. Не мрзите, договорите се са нама и Хрватима и одржите договор. Престаните клеветати по свијету, нећете нас побиједити и поразити.
Дозволите да вас поштујемо, тако што ћете ви поштовати нас. Поштујте и прихватите Републику Српску да би ми прихватили БиХ. Одреците се рата, живимо у миру. Ми вас не мрзимо али вас нећемо за господара. И вама би то било превише.
Хрватима у БиХ:
Поштујемо вас, поштујте и ви нас, ваша/наша права. Тешка нам је историја и памтимо зла у њој. Нико ту није славан.
Подржаћемо ваше циљеве као констутивног народа и право на једнакост народа. И ми Срби, нећемо грађанску БиХ која би нас прегласала и довела до уништења. Будимо заједно у политичкој борби да не би посебно схватили да је касно. Разумијемо вас али смањите ту европску брзину. Прво рјешимо проблеме међу нама: Бошњацима, Хрватима и Србима.
Србима:
Ми смо за договорену БиХ, два ентитета и три народа. Тражимо и очекујемо наша права стечена Уставом БиХ. Јединство по сваку цијену нас Срба, мир међу нама самима. Не дозволите заблудама браћо Срби да вас други користе на нашу штету и одбаце.
Ми смо суверен државотворни народ. Наш циљ је наша Република Српска. Живио мир и договор у БиХ. Живјела Републике Српска. Живјела Србија.
