Насловна Вијести Република Српска Павле Дујаковић, најбољи спортиста Републике Српске за 2022. годину: Од малих ногу...

Павле Дујаковић, најбољи спортиста Републике Српске за 2022. годину: Од малих ногу сам желио да будем шампион

134
0

Бити најбољи спортиста Републике Српске за мене је највеће признање у каријери. Изузетно сам срећан јер сам избио у први план поред спортова који су реално популарнији од каратеа. Све што сам до сада урадио одлучан сам да поновим у будућности на највећим такмичењима.

Рекао је ово за “Глас Српске” најбољи спортиста Републике Српске Павле Дујаковић. У традиционалном побједничком интервјуу дотакао се многих тема те подвукао да од њега тек можемо да очекујемо оно најбоље.

– Примарни циљ је да овакву годину поновим и на сениорском нивоу, што би значило да донесем медаље са Европског и Свјетског првенства те одбраним титулу на Балканском. Доказао сам да могу, а и ово признање ми је дало мотивацију да наставим да тренирам и да се трудим.

ГЛАС: Зашто карате?

ДУЈАКОВИЋ: Увијек ме нешто вукло, не знам. Волио сам да гледам филмове. Као и већина дјеце омиљени су ми били филмови са Брус Лијем. Почео сам да тренирам када сам кренуо у школу, а нисам био од дјеце која су мијењала спортове. Никада ме није занимао ниједан други спорт. Одувијек сам желио да будем шампион у каратеу и ето, иде у том правцу…

ГЛАС: Када сте схватили да можете постати оно што сте зацртали?

ДУЈАКОВИЋ: Некако сам увијек гледао озбиљно, увијек ми је карате био на врху листе приоритета. Константно сам био на постољу и сигурно ми је то дало додатни мотив. Логично је да желите још када вам иде добро.

ГЛАС: Како изгледа један Ваш дан када сте у пуном тренингу?

ДУЈАКОВИЋ: Устајем до осам часова, тренинг је одмах у девет. Код куће сам око 11, доручкујем и одморим се до неких 15 часова када крећем на кондициони тренинг. Послије тога ручак, одмор до 19.30, када крећем на тренинг каратеа. Око 22 часа сам у кући и убрзо у кревету. Наравно некада се то мијења, јер између тренинга морам да одвојим времена за пријатеље и испијање кафе.

ГЛАС: Колико дана у години не тренирате?

ДУЈАКОВИЋ: Како сезона траје од јануара до децембра радио сам много турнира и такмичења, тако да нисам имао много паузе. Одмарао сам се седам дана љетос и послије Свјетског првенства узео десетак дана паузе. Сваки дан нешто радимо, сваки дан је у вези са каратеом.

ГЛАС: Да ли пратите друге спортове и имате ли идола?ж

ДУЈАКОВИЋ: Врло слабо пратим остале, чак и карате. Интересују ме само борилачки спортови, али не могу да кажем да ми је неко идол. Од почетка каријере имам свој пут и сигуран сам да ћу наставити овако. Имам самопоуздање и ту спортску дрскост и ово сигурно није крај. Не планирам да се зауставим јер имам још много неостварених циљева. Не плашим се ни сениорске конкуренције у коју у потпуности прелазим у јуну сљедеће године. Свјестан сам да је то нови почетак, али му се радујем. Сусретао сам се са јаким сениорима и до сада савладао двоструког шампиона Европе Емила Павлова из Македоније, Грка Христоса Ксеноса, тренутно четвртог на свјетској листи…

ГЛАС: Колико новца сте зарадили од каратеа?

ДУЈАКОВИЋ: Директно од каратеа нула марака. Имам подршку институција и града, али очекујем да буде већа, јер то изискују такмичења у сениорској конкуренцији. На примјер, прије 15 дана је био турнир из Серије А и Премијер лиге у Индонезији, а одлазак је коштао око осам хиљада марака… Да бих наступио на сениорском Свјетском првенству морам да будем међу 32 такмичара на листи, а бодови се скупљају на оваквим турнирима којих има 14 у години на свим континентима. Надам се да ћу имати прилику да наставим да живим свој сан. Посебно сам захвалан компанији “Граве”, која је стала иза мене и много ми помаже.

ГЛАС: Улога породице често зна да буде пресудна?

ДУЈАКОВИЋ: Мајка је сигурно највећа подршка, гледа моје мечеве када јој обавезе дозволе, иако се баш не разумије у поене (смијех). Од првог дана је уз мене, чак и када сам згријешио нешто ван каратеа казна се није односила на забрану одласка на тренинг. Не волим да ме ико гледа уживо. Тако је од првог дана, јер ме нико није водио на такмичења. Старији брат ми је уједно и најбољи друг. Битан фактор је и избор друштва. И они ми дају огромну подршку. Осим тога захвалност дугујем запосленим на Паневропском универзитету “Апеирон” који ми излазе у сусрет када је у питању често одсуство са предавања и раније из школе. Много коцкица мора да се посложи.

ГЛАС: Колику улогу имају тренери?

ДУЈАКОВИЋ: Огромну. Сјећам се првог тренинга у “Енергији” код Бориса Поповића. Показивао је како да стиснем шаку и сјећам се да сам се уплашио када сам први пут чуо “кијаи” на тренингу. Ипак, брзо сам превладао дјечије болести. Тренери Поповић и Бранко Дерајић поред породице одиграли су пресудну улогу и обликовали ме као човјека и каратисту. Непроцјењиво је када видим колико су они срећни због мог успјеха. Понекад ми се чини да њима више значи него мени. Ето такав однос имамо.

ГЛАС: Како се одмарате и проводите слободно вријеме?

ДУЈАКОВИЋ: Па и немам га превише. Одморније се осјећам када тренирам, не волим да се улежим. Уживам у дружењу и испијању кафа, осим тога све је мање-више подређено тренингу. Ту су наравно и дјевојке, за њих мора бити времена (смијех).

ГЛАС: Колико времена проводите на друштвеним мрежама?

ДУЈАКОВИЋ: Трудим се што мање, јер то доста одвлачи пажњу са неких битнијих ствари. Наравно, објављујем своје резултате и одговорим када ми неко пошаље поруку. Са друге стране, добра је промоција, што показује и награда публике коју сам добио од “Гласа Српске”, док сам у избору спортисте БиХ освојио другу награду читалаца.

ГЛАС: Прија ли Вам када Вас препознају на улици?

ДУЈАКОВИЋ: Искрено, прија. Посебно што карате није популаран као остали спортови. Драго ми је што видим да имам подршку обичних људи. Гдје год да се појавим увијек неко честита, лијеп је то осјећај када имате 20 година. Добио сам на стотине порука након проглашења најбољег спортисте. Сваки мој успјех изазове реакцију и заиста сам срећан што је тако.

ИЗВОРГлас Српске
Претходни текстСтигао дугоочекивани филм “Аватар: Пут воде” Џејмса Камерона
Сљедећи текстУ Бањалуци почињу „Дани Српске Крајине у Републици Српској“