Срби, истиче СПЦ, не умањују размјере злочина у Сребреници, али, као православци, не прећуткују ни злочине над српским народом у околини Сребренице.
Нажалост, напомиње се у посланици, на те злочине по српским селима у којима су затиране цијеле породице и који су се дешавали у континуитету од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција.
– По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или српске, што „мудро“ прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност – истиче се у посланици.
СПЦ са жаљењем подсјећа све на чињеницу да је данашњи свијет заборавио геноцид над српским народом у 20. вијеку, као и у вијековима који су му претходили, те да је свако друго брдо на мјестима гдје живе Срби својеврсна Голгота.
– Снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида – наводи се у посланици.
Његова светост и епископи наводе да их тјеши и успокојава чињеница да припадају народу који је у годинама мира, послије страшних времена смрти, праштао својим дужницима и са припадницима других народа настојао да изгради бољу и заједничку будућност.
Наглашавају и да српски народ носећи свој носи и Христов крст, који је носио и у Првом свјетском рату, када су Срби били највећи страдалници свијета по броју жртава, али и у Другом свјетском рату када су у злогласној и срамној НДХ прављени логори и за српску дјецу која су ту умирала од глади, студени, болести и злостављања.
Српски архијереји подсјећају да су само у окупираној Србији под митраљеским мецима њемачких нациста послије школских часова умирале „чете ђака у једном дану“.
– Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције. Њих су свједочила сама страдања, без лажних свједока у лицу непосредних потомака и посредних сљедбеника извршилаца стварног геноцида – истиче се у посланици.
Када је ријеч о Ксоову и Метохији, СПЦ наводи да је Косово и Метохија српска колијевка и дом, света и крсноваскрсна земља која за Србе није обична територија, него управо она света земља из које ће се пробудити и васкрснути „поље сухих костију“.
– Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Ми смо хришћански народ, народ Голготе и Васкрсења. Ми смо народ хришћанског идентитета израженог кроз задужбине, које чине најгушћи молитвени вијенац храмова на свијету, вијенац који смо исплели на Косову и Метохији – иситче СПЦ.
Српски патријарх и све владике истичу да се увијек треба молити и бити уз страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у распетом и васкрслом Христу, уз њих који су мета насиља само зато што су православни хришћани, православни Срби, што су своји на своме.
Они живе у такозваном миру у којем нема слободе, у којем има само страха и неправде, истиче се у посланици и додаје да су опет као и много пута раније, суочени са недаћама и притисцима.
У посланици се, између осталог, наводи да се у ове свете дане православни народ обраћа Исусу Христу молитвом да заштити, спасе, помилује и сачува род православни од свих пошасти, неправди и насиља.
– Стога вас позивамо, драга децо духовна, да неуморно његујемо, што значи да молитвено и трудољубиво изражавамо, легитимну и природну потребу за народним јединством – наводи се у Васкршњој посланици и додаје да се народно јединство остварује под омофором Светог Саве, у Цркви Христа, Бога Живога, чије Распеће и Васкрсење српски православни народ проживљава и иконизује у свом ходу кроз историју.
Српски архијереји су указали и да у сверадосне празничне дане одјекује неутјешни плач мајки за пострадалом дјецом, дјеце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, жена за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадника многих народа, а међу њима и српског народа.
Насиље се, указују из СПЦ, врши и мимо ратова јер у овом времену ни одсуство рата, а рат је нажалост увијек ту, није гарант истинског мира, злочини и насиље су постали дио свакодневице.
СПЦ наводи да су жене, којима је Господ дао част да буду прве благовјеснице Његовог васкрсења, најчешће жртве насиља, те да кроз њихово страдање страдају и цијеле породице, док су дјеца жртве злочина и у рату и у миру на жалост и срамоту свијета који се лицемјерно хвали „демократијом“ и „људским правима“.
– Уз све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори Свети пророк Данило? Другим ријечима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свијету, свијету без вјере, морала и начела? – наводи се у посланици.
Истакнуто је и да све свештене књиге Старог и Новог завјета упућују на истину, истину о Васкрсењу, а да се слављењем празника над празницима свједочи свему што се збило ради човјека.
СПЦ наводи да је света црква Христова темељни дом сваког овоземаљског пребивалишта и не познаје границе, те да се у овај велики и свијетли дан треба радовати истини, јер је смрт побијеђена у сусрету са живим оваплоћеним Богом.
– Стога, старајмо се да благодатно и богослужбено урањамо у тајну крста и Васкрсења Христовог, да љубимо једни друге као што Христос љуби нас. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост и смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити ријеч што је написана. Победа прождре смрт и утрће Господ сузе са свакога лица и срамоту народа својега укинуће са све земље. Христос васкрсе – наводи се у Васкршњој посланици.
